Igor Verkić

Mladću, morate se naučiti pristojnosti. Osnovno je pravilo da čekate damu da vam se prva obrati, a ne da je salećete odmah po ulasku u prostoriju.

Ali čim bi se situacija malo popravila na bolje, ljudi će ponovo početi da greše, prvo pomalo i neprimetno, a kako vreme bude odmicalo kolosalno i grandiozno, kao i svako živo stvorenje. Onaj što ne vodi računa o sebi i dalje to neće raditi, onaj što se napio danas verovatno će to uraditi i sutra, onaj što oseća požudu i strast više nego drugi činiće isto kako bi potrebe zadovoljio. Ljudi greše ne zato što donose loše odluke ili zbog nekog drugog uticaja, neprestano greše zbog svoje nesavršene prirode, upravo one prirode koja nas i čini ljudima, a u tome se ogleda njihova najveća lepota i najgori jad.

Konformizam je smrt za ekscentrike, za one nespecifične koji se teško odriču svoje ličnosti i svojih opsesija, ali ih na kraju takav život, ta socijalna formalnost transformiše iz neobičnog u konvencionalno, dosadno i bez petlje.

“Ne postoji ništa toliko iskreno i čisto kao što je dečiji osmeh, uvek ide iz dubine duše i viđati to svaki dan bilo je više od privilegije, bila je neka vršta isceljenja za nas oboje, iako je često znalo da bude bolno.

- Hmm, Sejšeli, kako to fantastično zvuči. Pesak, voda, kokteli… Dobro, bez vode, jebote treba još da se udaviš. – Setio se da ne zna da pliva, čovek od 35 godina koji ne zna da pliva nije baš česta pojava.

- Znači Sejšeli, pesak, kokteli i zgodne devojke. Da, da definitivno bih se snašao tamo – pogledao se u delić ogledala i video lenji deo stomaka koji je ocrtao svoje granice na košulji. Kada malo bolje pogleda ličio je na čoveka koji je progutao frizbi. Da, da frizbi koji se zaglavio u donjem delu stomaka i tu stoji već nekoliko godina, nikako to nije od brze hrane, piva i slatkiša.

- Znači Sejšeli, pesak i kokteli. Sunčanje do mile volje, da, da definitivno bih uživao - začkiljio je očima i podrobno istraživao svoju bledu kožu, setio se situacije kada je sa 12 godina toliko izgoreo na bazenu da je potrošio skoro dve litre jogurta kako bi smanjio opekotine i otekline.

- Znači Sejšeli, kokteli. E jebeš ga, to mogu u svakom baru u ovom prokletom gradu. Jebeš Sejšele.

“Ne idem na Sejšele“ – reče Henri gledajući u taj oskudno opremljeni stan. Pomislio je sigurno minimalizam, a zatim skrenuo pogled sa praznih zidova na nju.

“Dobro, i to je neka odluka “ - izgovorila je to sa blagim smeškom.

Ispod štanda izvukla je neku plastičnu šoljicu sa poklopcem. Otvorila je.

“Ovo je smuti od spanaća i celera. Bukvalno vitaminska bomba koja će vam dati energiju za ceo dan.”

Smesa je bila granulasto zelena.

Jebote, ovo izgleda kao da se neki vanzemljac uneredio. Ako postoji život u ovom svemiru, garantovano im govno neodoljivo podseća na ovo.

Uzeo je čašu i nesvesno je promućkao, znao je da je mora popiti odjednom, inače bi ispraznio želudac usahlom kosturu na noge. Ipak je bila tačna činjenica da pre svega očima jedemo hranu, ako nije dopadljiva na prvi pogled, ni ukus nam se kasnije neće svideti. Približio je čašu ustima i eksirao.

“Mmm, bilo je ukusno“ – pogladio se po stomaku. Žena se zadovoljno smeškala.

Znači giljotina, čupanje noktiju i dranje kože, sve to nije ništa u poređenju sa ovim otrovom. Ovo je u rangu sa izbljuvkom matorog, bolesnog pacova. Da, mora biti tu negde.

Zaista primamljivo deluje sama pomisao na to, ta ne baš zdrava mentalna razbribriga, kako bi bilo idealno živeti samo one lepe, sunčane dane, dane bez briga, dane osmeha, a u nekoj slatkoj samoobmani potpuno ignorisati i odbiti postojanje onih sivih, zagasitih i crnih dana, kada masivna olovna zavesa presvuče nebo i kada život svakim otkucajem sata gubi na težini i smislu.

“Zapamti Henri, ne postoji ništa vrednije od dečijeg osmeha.“

Još više deprimira činjenica da je život prolazna nepogoda, da se jednog jutra probudiš, pogledaš u ogledalo i ma koliko se trudio da prepoznaš osobu u odrazu, vidis samo bezličnu masu kostiju i kože, prazninu umesto vedrine, iracionalni besmisao umesto esencije življenja. Vidiš fizičke obrise nekoga ko je izgubio sebe, zbog nečasnog cilja, kako bi pronašao druge, kako ne bi bio sam.

Ponekad nam je svima potrebno da potpuno iščeznemo, da ostanemo sami, da posumnjamo u suštinu, u sopstvenu svrhu, ponekad nam je potrebno da se izgubimo kako bi ponovo pronašli sebe.