Vanesa Monfort

To je prošlost, pomislila sam. A mi nismo sazdani od prošlosti. Ne možemo biti isključivo posledica roditeljskog vaspitanja, ni veze sa partnerima, ni svojih gubitaka. Odbijam. Mora biti da postoji nešto od Marine što sam izgradila ja, za šta sam odgovorna jedino ja.
A ako nije tako, moram da izgradim.
Pod hitno.

Ali ako sam išta naučila otkako si otišao, to je da i večnosti ističe rok trajanja. I da je vreme varka uma.

Pesimista se žali na vetar.

Optimista se nada da će se on promeniti.

Realista namešta jedra.

Aurora u trinaestoj godini sedi na klupi u prekratkoj suknji i mlitavih nogu, lagano raskrečenih: „Više nisi beba“, majčin pljesak šakom po butini, „ne možeš tako da sediš. Zar ne znaš kakvu poruku šalješ? Ja ću ti reći: da si kurva.“ I malena, lepa Aurora je sklapala kolena poput zamke za zečeve i navrat-nanos nastojala da shvati zašto se ta neobična mutacija od bebe do kurve odvija bez postepenosti.

I tako je dogurala do blizu četrdesete: pokušavajući da pobegne od ženske zavisti – naročito od zavisti svoje roditeljke – i od muške želje.

Njen najveći panični strah: da se oseti iskorišćenom kao što je prorekao njen otac. Tako je odbila da odleti u Firencu s Brunom Koteljom, jednim od najvažnijih evropskih galerista. Ubeđena da je njegovo pravo zanimanje za nju zbog seksa, nije došla na sastanak zakazan s njim.

Zato je tog popodneva slikala u Anđelovom vrtu a ne u muzeju Prado ili Tisen, gde bi je primetili drugi umetnici i stručnjaci za umetnost

Međutim, Maksi je naposletku ručao sočivo i hvalio ga danima. Tako da ga je Aurora sad kuvala za njega jednom sedmično, samo da bi dobijala njegove pohvale

I iskorišćavajući svu tu pometenost, sad je Maksi dozvoljavao sebi da napomene kad je sočivo zeričak manje slano, kad mu muzika smeta pošto gleda televiziju, kad se ona ne dotera ili mu izgleda ružno, i kad mu je krivo što njegova, kako da to nazovemo, „drugarica“ traži od njega da položi račune zašto dolazi u sitne noćne sate, pijan i osećajući se na ženski parfem. Da i ne pominjemo da Aurora oseća „moralnu obavezu“ da nosi na svojim leđima Maksijeve slike tamo gde ona ima neku šansu da proda svoje.

Valjda misli da to što se trudi da ublaži Maksijeve nevolje umanjuje njene.