Алекса Шантић

Опише мене... Ми бјесмо у рају,

Јабуке слатке берући са грана...

Док славуј пјева и звијезде сјају

И расипа се мирис јоргована.

НАШ СТАРИ ДОМЕ

Наш стари доме, како си оронô!

Капије твоје нико не отвара,

По њима мирно црв дубе и шара —

Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште

Икона виси, прашљива и сама,

И у ме гледа и шапће из рама

о до6у среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,

Овдје је с душом полетила мисô

Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?

На моје срце гробна земља пада,

И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...

Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,

По косама мојим попануло иње...

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат КО што ово грије;

Ту хладан вјетар свеле руже љуља,

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Кô друг и сабрат, као душа нека

Што са мном плаче и у болу грца.

ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река,

Па да течем испред твоје куће мале;

Певајући теби, да разбијем вале

о прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком

Да захватиш воде, да ти зграбим руке,

Пригрлим те себи у своје клобуке,

И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,

Као нимфа моја, да почиваш свагда,

И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,

Само моје све дубине и све куте

Да лепота твоја осипље и греје.

1923.

Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?

Зар не чује нико: све јаче и јаче

Крв наших отаца како љуто плаче

И како се тресу оне кости мртве?

Снага је наша планинска ријека,

Њу неће нигде уставити нико!

Народ је ови умирати свикô —

у својој смрти да нађе лијека.

Све тако даље, тамо, до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с вама!