Pjer Lemetr

nje zatresao, penje se toliko brzo

Baš je lepo ovde kod buržuja. Da nisu tako glupi, čovek bi maltene poželeo da bude jedan od njih. Parkiram se na dva koraka od gimnazije, ovde trinaestogodišnjakinje nose odeću koja vredi trinaest minimalaca

Indijac sa prezimenom od osamdeset slova, on je tu od večeri do jutra, smene su mu sigurno dugačke isto koliko i prezime, a plaćen je kao kućna pomoćnica, normalno, Indijac je

Prirodno talasasta seda kosa, vidi se da se ponosi njom, ona je neodoljivi simbol njegove muževnosti koja stari, to više nije frizura, to je pogled na svet. Negovane ruke. Tip muškarca koji nosi plave košulje sa belim okovratnikom i stavlja maramicu u džep sakoa

kad loše uđete u krivinu, postoje dva rešenja. Kočenje je loša reakcija, najverovatnije ćete sleteti s puta. Paradoksalno, najbolje je da date gas,

Dvadeset minuta posle upada policije, unutra je

Racija je, u neku ruku, dala rezultate, premda oni nisu dobri. Srpska zajednica se mobilisala kako bi ponovo zavladali mir i diskrecija koji su joj potrebni da bi napredovala, živela ili naprosto opstala, pokrenula je svoje veze, pronašla Ravića, ništa lakše, i neko je javio da je njegovo telo u Ulici Žambije. Kamij se nadao živom telu, ali ništa od toga.

Na vest o dolasku policije, zgrada se za tren oka ispraznila, nema više ni žive duše, neće imati koga da ispitaju, nema nijednog svedoka, nema nikoga ko je bilo šta čuo ili video. Istraga u pustinji. Ostavili su samo decu, tako nemaju čega da se plaše, mogu samo da imaju koristi, ona će im posle ispričati sve što treba da znaju, uniformisani panduri drže ih trenutno daleko odatle, na pločniku, nemirna su, smeju se, dozivaju, pošto ne idu u

Čovek ne može da ne zaplače kad se nađe naspram samog sebe.

Malo je prestar za to, ali čovek nikad ne raskrsti s roditeljima, to traje dok ste živi

Njena majka često kaže: „Ti sve uvek radiš tog trena i zato ništa nikad ne obaviš kako treba.“