Dejan Voštić

Dušan je više voleo slobodu od rutine i porodičnih navika. Radio je kao programer u vodećoj evropskoj kompaniji sa sedištem u Beogradu, što mu je omogućavalo da iskaže kreativnost. Iako je imao duže veze, bio je pomalo razočaran u ljubavne veze i nije želeo prebrzi ulazak u odnos sa Hanom.

„Pa šta ako ga nemam? Šta sad to menja?“, odgovorila je spremna za verbalni sukob.

Volela je svađe, nije trpela autoritete i uvek je išla na pobedu. Ali Dušan je bio tvrd orah.

Kelner im je doneo piće, a Dušan je gledao u nju. Njena divlja lepota, crna kovrdžava kosa, harizma i stil bili su magnet za njega.

Njegov nežan dodir i poljubac u vrh usana probudili su strast. Mali poljubac prerastao je u veći strastveni, rušeći sve prepreke. Nisu marili za ljude oko sebe, želeli su nadoknaditi svaki propušteni trenutak.

Posle poljupca, Hana je provokativno rekla: „Vidiš, nije bilo tako strašno.“

„Nije“, odgovorio je, držeći je za ruku.

Gledao ju je pravo u oči i video njenu iznenađenost. Znao je njenu dušu bolje nego ona sama.

„I šta ćemo sad? Neće ti smetati što sam u braku?“, pitala je tiho.

Ćutao je; znala je da joj nije lako dati odgovor.

„Videćemo. Ne mogu sada tek tako da ti odgovorim.“

Talas zebnje obuzeo je Hanu. Stegla ga je za šaku i spustila glavu na rame. Unutrašnji lanac pravila i tradicije paralisao je njene pokrete. Znala je da bi razvod bio skandal.

„Nemoj da me ostaviš“, tiho je rekla.

Dušan ju je zagrlio i poljubio u čelo.

Ćutali su.

„Imaćeš uskoro puno posla“, prekinuo je tišinu.

„Kako to misliš?“, upitala je, podigavši glavu.

„Sinoć smo slučajno presreli jedan čudan mail“, rekao je.

„Kakav mail, Dušane? Šta ste videli?“, panično je upitala.

„Ne baš dobar. Pratili smo uobičajenu komunikaciju noću sa našim partnerima iz drugih vremenskih zona, kada je kolega dobio mail:

‘Pandemija se mora što pre proširiti po Srbiji.’“

„Kakva pandemija, čoveče? O čemu pričaš?? Vidiš li u kakvom društvu živimo?? Nije ovo neka ratna zemlja pa se pandemija širi tek tako iz nekog hira, kako joj dođe“, izgovorila je, glas joj je drhtao od besa i neverice. Njene oči su blistale od revolta, a svaka reč nosila je težinu njenog ponosa.

Dušan je ostao miran; znao je da Hana voli da reaguje burno i da se u tim trenucima teško uzbuni.

„Pisalo je da će ‘nulti’ prenosilac infekcije biti beskućnik iz Novog Sada. Dobiće virus slučajno, dok bude ležao u svom brlogu na ulici. Plan je da to bude sredinom decembra, kako bi se širenje nastavilo nesmetano u januaru. Njegova smrt je predviđena za početak februara sledeće godine, a za javnost ‘nulti’ pacijent će biti žena koja iz Lugana dolazi u Niš, iako to neće biti istina.” Hana je stegla njegovu ruku još jače, a oči su joj se širom otvorile. Srce joj je ubrzano kucalo dok su joj misli pokušavale da shvate ove jezive informacije.

„I?“, upitala je gotovo bez glasa, jedva izgovarajući reč.

„Očekuju nas velike nevolje, Hana. Talas pandemije nadvija se nad svetom, a priprema se godinama unazad.“

„Kako sve to znaš?“,

e nadvija se nad svetom,

Čudno je kako se lepih trenutaka uvek setimo kada je teško, kada problemi prete… a kada je stvarno lepo, razmišljamo o problemima