Goran Skrobonja

„Šta je smisao života?“ Opet, oslanjajući se na antičku mudrost i modernu nauku, možemo naći ubedljive odgovore na pitanje svrhe unutar života. Konačna verzija hipoteze sreće jeste da sreća dolazi iz međuprostora. Sreća nije nešto što možete naći, pribaviti ili postići direktno. Morate postići neophodne uslove i onda sačekati. Neki od tih uslova su unutar vas, poput koherentnosti među delovima i nivoima vaše ličnosti. Drugi uslovi nalažu odnos sa stvarima izvan vas: baš kao što su biljkama potrebni sunce, voda i dobro zemljište da bi napredovale, ljudima su potrebni ljubav, rad i povezanost sa nečim većim. Vredi stremiti odgovarajućim odnosima između sebe i drugih, između sebe i svog rada, i između sebe i nečeg većeg od sebe. Ako potrefite te odnose kako treba, osećaj svrhe i smisla će se pojaviti.

Nešto je tu nedostajalo. Neka trunka odlučnosti, možda čak i drskosti, koja bi stvari dovela u red i omogućila im da se pronađu. Umesto toga, produžili su odvojenim stazama sa povremenim ukrštanjima i periodima razdraganog i veselog druženja kakvo mogu da iskuse samo ljudi stvoreni jedno za drugo, posle kojeg bi se vraćali svako svome, noseći i dalje u glavi prisutnu pomisao na te dragocene trenutke, negujući sećanje na njih kao redak cvet.

Nešto ih je sprečavalo, iako su oboje bili duboko impresionirani jedno drugim. Znao je da joj se on sviđa i da ga ona smatra izuzetno zanimljivim, inteligentnim i sposobnim; što se njega tiče, on je cenio njenu ambiciju i retku samosvest, ali još više detinjastu veselost i sunčani osmeh koji bi uvek uspeo da ga vrati u ono zauvek izgubljeno, slatko vreme prvog dečačkog zaljubljivanja. Ali...

Nešto kasnije svršili su zajedno i ostali da leže tako, zadihani i oznojeni. Dok mu je onako sklupčana, kao mače, zarivala nokte u leđa, u strahu da sada ne ustane, da je samo sada ne ostavi ni na delić sekunde samu, pitao se zbog čega oseća samo tugu. Bilo je to kao da je neki drugi, mnogo mlađi on, nestao zauvek.

Na jeziku je osećao slani ukus njenih suza.

„Kad dođe vreme, neće biti vremena.“

Sve ima skriven smisao, kriptične uzroke i nevidljivo značenje. Ja mislim da je ovo neprestano pronicanje iza privida, ova neprestana bitka za suštinu, ovo otvaranje Pandorine kutije, težnja za prauzrokom, za skrivenim smislom, za nedostupnom istinom, bogomdan talenat.

„Grigore, ništa nije nemoguće. Ako postoji želja, za ostalo ćeš lako, zapamti to. A tada sam shvatio da treba da živim. I pored razočaranja.“

Pomaganje ljudima da pronađu sreću i smisao upravo je cilj nove oblasti pozitivne psihologije

Ali u svemu ostalom, dve hemisfere su specijalizovane za različite zadatke. Leva hemisfera je specijalizovana za obradu jezika i analitičke zadatke. U vizuelnim zadacima bolje zapaža pojedinosti. Desna hemisfera je bolja u obradi obrazaca u prostoru, uključujući i taj izuzetno važan obrazac, lice.

To otkriće, da su ljudi spremni da fabrikuju razloge koji će objasniti njihovo ponašanje, naziva se „konfabulacija“. Konfabulacija je toliko česta u radu sa pacijentima podeljenog mozga i drugim ljudima koji pate od moždanih oštećenja da Gazaniga jezičke centre na levoj strani mozga pominje kao modul za tumačenje, čiji je posao da neprestano komentariše ono što sopstvo trenutno radi, iako modul za tumačenje nema pristup stvarnim uzrocima ili motivima za to kako se sopstvo ponaša. Na primer, ako se reč „hodaj“ prikaže desnoj hemisferi, pacijent može da ustane i udalji se. Na pitanje zbog čega ustaje, on može reći: „Idem da uzmem koka-kolu.“ Modul za tumačenje dobro ume da izmišlja objašnjenja, ali pritom ne zna da je to učinio.