Žoze Saramago

po izgledu starac, a čujemo da ima samo četrdeset godina, a da svenula žena, zboranog lica, nema ni trideset godina, znači da živeti na selu zapravo i ne produžava život, to su velegradske izmišljotine, zvuči kao ona najsuvislija poslovica,

gladna usta protiv gladnih usta, beda na bedu, o, gorki hlebe koliko nas koštaš

Neće biti lako, čovek nije stvar koju stavite negde i ona tu ostane, čovek se kreće, razmišlja, pita, sumnja, istražuje, želi da sazna, i ako je istina da, silom navike pomirljivosti, počne, pre ili kasnije, da izgleda da se ponaša kao stvar, ne treba misliti da će ta pokornost, u svim slučajevima, biti večna.

Zatim je sporo, kao da mora da čupa svaku reč iz sebe, rekao, Izvini, nisam hteo da te uvredim, nisam hteo da budem neprijatan, ponekad ne mogu da se suzdržim, kao da je to jače od mene, i ne vredi da me pitaš zbog čega, ne bih ti odgovorio, ili bih te slagao, ali ima razloga, ako ih tražimo, uvek ćemo ih naći, nikada nije nedostajalo razloga da se objasni bilo šta, čak i kada nisu pravi, vremena su ta koja se menjaju, a starci svakog dana postaju sve stariji, posao više nije ono što je nekada bio, a mi koji možemo biti samo ono što smo bili, najednom shvatimo da svetu više nismo potrebni, ako smo ikada to i bili, ali i samo verovanje da smo to bili delovalo je dovoljno, puna kapa, i na neki način nas je to večno pratilo kroz život, jer to i jeste večnost, samo to i ništa više.

Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina.

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Mi smo naše pamćenje, jer bez pamćenja ne bismo znali ko smo.

Čovek bi ceo život mogao njima lutati a da sebe nikad ne pronađe, pogotovu ako se rodio izgubljen.

svet je tako sazdan, nismo kadri da se saživimo s tuđom mukom, ne razumemo je čak ni kad je veza prisna poput ove bliskosti majke i sina

Roditelji nisu kadri da učine sve. Oni donose decu na ovaj svet, to malo što znaju i umeju čine za njih, u nadi da će sve izaći na dobro, uvereni da ako bdiju nad decom, pa čak i ako manje paze na njih, a često se otac prevari, misli da je dobar otac, a nije, pa naposletku bude, ne, nemoguće je da je moj