Quotes
Taj prvi put mi je bilo lako da odagnam slike koje su mi budile: trnce žudnje, titraje centra za tugu, podrhtavanje dlanova, disanje u dvočetvrtinskom taktu; brzo sam zaboravio na to – na sve osim na jezik. I onda kad mi se već činilo da sam sasvim preboleo patnju, gotovo da bih, čuvši da bilo ko na ulici, u vestima ili drugde, deli govorne osobine s njom, ljubomorno zakmezio. Setio bih je se uvek kad bi neko izgovorio umekšano l. Kad bih prepoznao prenošenje akcenta na proklitiku, kanovačko duljenje, inverzije neke...
Jezik je nemoćan da ukroti jezik. Već posle manje od sata nove ljubavne patnje vidim da ću se, pričajući o njoj, seliti s jednog koloseka pripovedanja na drugi i da ću možda na kraju u svemu tome prepoznati puki oblik terapije. Ali, možda i ne mogu mnogo više od toga zato što nisam temeljit.
Jedva da sam kadar da se prisetim nekoliko mutnih nagoveštaja ka pisanju. Sigurno ne bih uspeo da među njima odredim prelomni. Doduše, za utehu mogu da se prisetim prelamanja stranice zemunskog lista Nova zvezdica, na kojoj su redovi nagradnog konkursa bili podebljanim okvirom odvojeni od članka koji sam potpisao.
Konkurs je pokrenula lokalna mešovita firma za uvoz i izvoz. Od pola deset do petnaest do deset izjutra, nekoliko puta tokom dve sedmice, te rane jeseni sam čekao da se iz redakcijskog faksa pomole: nečitka telefaks-šifra pri vrhu belog masnjikavog papira, poziv da bude napisana zbirka poezije, imena tri člana žirija i, po sredini papira, nagradni iznos predviđen za rukopis koji se njima trojici bude posebno svideo. Ne mogu da se setim teme, ali mogu činjenice da se, u dve zbirke pesama koje sam našao u mesnoj biblioteci, njome bavio i predsednik žirija, šef Sektora lepih delatnosti eksport-import firme.
U to vreme, visina mesečne zarade u državnim i u većini mešovitih firmi pretvarala je radne ljude u neobične trgovce: u crnoberzijance, vlasnike buvlje-pijačnih štandova i preprodavce benzina i nemačkih maraka. I ja se, kao i svi oni, dovijam izvan stalnog posla. Nešto slično sam pomislio pružajući službeniku pošte podbuli, roze koverat sa dva i po tabaka svojih pesama inspirisanih knjigama predsednika žirija.
Jednog dana pri kraju tog septembra, nešto posle devet izjutra, glavni urednik Vladan Gavrilov mi se obratio tako što je vedro mahnuo kažiprstom ka podrumu, kao da je želeo da mi predoči kako ću plaćanjem pića da mu se neznatno odužim za povoljnu vest.
Jezik je nemoćan da ukroti jezik. Već posle manje od sata nove ljubavne patnje vidim da ću se, pričajući o njoj, seliti s jednog koloseka pripovedanja na drugi i da ću možda na kraju u svemu tome prepoznati puki oblik terapije. Ali, možda i ne mogu mnogo više od toga zato što nisam temeljit.
Jedva da sam kadar da se prisetim nekoliko mutnih nagoveštaja ka pisanju. Sigurno ne bih uspeo da među njima odredim prelomni. Doduše, za utehu mogu da se prisetim prelamanja stranice zemunskog lista Nova zvezdica, na kojoj su redovi nagradnog konkursa bili podebljanim okvirom odvojeni od članka koji sam potpisao.
Konkurs je pokrenula lokalna mešovita firma za uvoz i izvoz. Od pola deset do petnaest do deset izjutra, nekoliko puta tokom dve sedmice, te rane jeseni sam čekao da se iz redakcijskog faksa pomole: nečitka telefaks-šifra pri vrhu belog masnjikavog papira, poziv da bude napisana zbirka poezije, imena tri člana žirija i, po sredini papira, nagradni iznos predviđen za rukopis koji se njima trojici bude posebno svideo. Ne mogu da se setim teme, ali mogu činjenice da se, u dve zbirke pesama koje sam našao u mesnoj biblioteci, njome bavio i predsednik žirija, šef Sektora lepih delatnosti eksport-import firme.
U to vreme, visina mesečne zarade u državnim i u većini mešovitih firmi pretvarala je radne ljude u neobične trgovce: u crnoberzijance, vlasnike buvlje-pijačnih štandova i preprodavce benzina i nemačkih maraka. I ja se, kao i svi oni, dovijam izvan stalnog posla. Nešto slično sam pomislio pružajući službeniku pošte podbuli, roze koverat sa dva i po tabaka svojih pesama inspirisanih knjigama predsednika žirija.
Jednog dana pri kraju tog septembra, nešto posle devet izjutra, glavni urednik Vladan Gavrilov mi se obratio tako što je vedro mahnuo kažiprstom ka podrumu, kao da je želeo da mi predoči kako ću plaćanjem pića da mu se neznatno odužim za povoljnu vest.
– Vi, ako se ne varam, stanujete baš blizu Zvezdice? – rekao mi je predsednik žirija i ja sam klimnuo glavom.
– Zato sam se i zaposlio – rekao sam, setivši se kako sam ispunio formular za konkurs kod Nove zvezdice, osnovane zahvaljujući domaćoj ispostavi darežljive Soros fondacije.
– Zato sam se i zaposlio – rekao sam, setivši se kako sam ispunio formular za konkurs kod Nove zvezdice, osnovane zahvaljujući domaćoj ispostavi darežljive Soros fondacije.
Da se bavim nekim oblikom onog što ljudi nazivaju pisanom rečju, a čija je merna jedinica čas, izdržavao bih se tako, čini mi se, celog života.
Možda je bilo izgleda i da živim od šaha; tako je bar predviđao moj pokojni otac, advokat i majstorski kandidat.
Možda je bilo izgleda i da živim od šaha; tako je bar predviđao moj pokojni otac, advokat i majstorski kandidat.
Impressions
fb2epub
Drag & drop your files
(not more than 5 at once)