Peter Handke

Marijana, hteo sam nešto da ti kažem: tamo gore sam mislio na tebe i na Štefana, i posle svih tih dugih godina, koliko smo zajedno, prvi put osetio da pripadamo zajedno. Odjednom sam se uplašio da ću poludeti od samoće, poludeti na neki zastrašujuće bolan način, kako to još nikada niko nije iskusio. Često sam ti govorio da te volim, ali tek sada osećam povezanost s tobom.

„Bol je poput propelera,

al’ te nikud odvest’ neće

propeler se samo u mestu okreće.“

Kaže da nisi svesna istorijskih okolnosti svojih postupaka.“

Jedino što je preostajalo bio je inat. Nekada je on Balkancima bio pripisivan kao najlošija odlika. Prebacuju nam to i dalje, i danas kao i tada, strane sile, a tu spada i to da reč koja se koristi za inat nije naša sopstvena, nego strana reč, iz jezičkog blaga okupacione sile koja je najduže vladala, strana reč i psovka. Ali takav inat bio je, možda, ono jedino moguće, i čak ništa loše, moglo je to pre da bude poslednje sredstvo u dokazivanju sebe, što je zračilo nešto lepo, a to je značilo nešto što je pokretalo i sjedinjavalo, i mogla je takva vrsta inata da se sa Balkana prenese na sve one na zemaljskoj kugli, kojima je pod diktatom normalnog i realnog vremena pretilo razvrstavanje? Ruženi inat, da li je mogao da postane snaga? Da izazove – da dozre u – delanje?

azirao od svake vrste povratka kući, a o onome u mesto rođenja da i ne govorimo

o; da, zgražavao sam se svakog dolaska kući – osećao sam stege u telu, pa i sasvim dole, na izlazu iz creva – posebice tamo

i moje osvetničke povesti

a. Danima nema više onog iznenadnog dvoglasnog lajanja pasa iza živice

kao nekad uveče u selu

âm, imao ni manje ni više nego viziju, i to apokaliptičnu