Anand Dilvar

Mnogi ljudi su navikli da pate i budu nesrećni. Toliko su naviknuti na to da nezadovoljstvo postaje deo njihovog identiteta i njihove ličnosti. Zbog toga im je tako teško da budu srećni. Usredsređuju se na ono loše i zaboravljaju na blagoslove koje primaju svakog dana.

Šta to onda znači, da ništa ne bi trebalo da nas povređuje?, upitao sam.

– Bol nije isto što i patnja. Bol je deo života i nastaje kad izgubimo nekog koga volimo. Patnja nastaje usled neprihvatanja onoga što se dešava, od zamisli da sve može da bude drugačije, od predstave da sve treba da se razvija onako kako TI to hoćeš.

Čovek koji prihvati odgovornost za svoj život shvata da sam kroji sopstvenu sudbinu i zna da svaka odluka koju donese utiče na njegovu budućnost. Preuzima odgovornost za sve svoje postupke, ali jasno mu je da, pošto nije savršen, može da pogreši... A kad se to desi, ne krivi sebe zbog toga. Ako je grešku moguće ispraviti, taj čovek preduzeće nešto da je ispravi. Ako se ta greška ne može ispraviti, on zna da se ništa neće promeniti ma koliku krivicu da oseća zbog onoga što se desilo. Uprkos svim traumama i povredama, ljudi uvek imaju izbora da poboljšaju život ili se upropaste.

Kad shvatiš da si slobodan, da samo od tebe zavisi da li će ti u životu ići dobro, postaće ti jasno i da svi pravimo iste greške... A onda nemaš izbora osim da saosećaš sa drugima. Ali nemoj da brkaš saosećanje i sažaljenje. Mislim na sposobnost da se staviš u tuđ položaj i pokušaš da shvatiš zašto neko postupa na određen način. Kad prestaneš da kriviš druge za ono što se tebi događa, povratićeš svoju moć.

Zato sam ja medicinska sestra. Zamišljam da pomažem Bogu da brine o ljudima. Pretpostavljam da se ljudi u očajanju ponekad zapitaju zašto im Bog ne pomogne. Ali Bog je, u stvari, u dobrim ljudima koji pomažu drugima.

Pošto smo slobodni, svakom odlukom stvaramo sopstvenu budućnost. Sudbina ne postoji. Svoju budućnost stvaramo svakog trenutka svakog dana.

– Ljudi koji kažu da pate zbog ljubavi zapravo pate jer misle da bi onaj koga vole trebalo da se ponaša onako kako oni žele, a to je nadmenost. Osoba koja pati jer misli da bi njena voljena osoba trebalo da zadovoljava njene potrebe sebična je. Ono što većina ljudi naziva ljubavlju više liči na poslovni sporazum u kom stoji: „Saglasan sam da te volim pod uslovom da budeš ono što ja hoću i radiš ono što ja kažem”. Istina je da je ljubav slobodna. Ona ništa ne zahteva, ne želi da menja drugu osobu, nije posesivna, nije ničim uslovljena.

Uverenje da nečija sreća zavisi od tebe nije samo krajnje nadmeno već predstavlja i nepotreban teret koji niko ne može da nosi. Svako je odgovo

Uverenje da nečija sreća zavisi od tebe nije samo krajnje nadmeno već predstavlja i nepotreban teret koji niko ne može da nosi. Svako je odgovoran samo za sopstveni život.

Zamišljam da pomažem Bogu da brine o ljudima. Pretpostavljam da se ljudi u očajanju ponekad zapitaju zašto im Bog ne pomogne. Ali Bog je, u stvari, u dobrim ljudima koji pomažu drugima.

Naša uverenja određuju našu egzistenciju. Istina je sve ono u šta veruješ o sebi. Istina je i sve ono što misliš o nekom drugom, ili onome što se dešava oko nas, bar je za tebe to istina.