Onore de Balzak

Otmeni Pariz ne zna ni da postoje ova lica prebledela usled duševnih ili telesnih patnji. Ali Pariz je pravi okean. Ni kad spustite u njega sondu, nećete doznati koliko je dubok. Prođite ga unakrst, opišite ga. Ipak, ma kako brižljivo to uradili, ma koliko bilo ispitivača tog mora i ma koliko oni bili zainteresovani, uvek će se u njemu naći kutaka za koje niko ne zna, nepoznatih pećina, cveća, bisera, čudovišta i neverovatnosti koje su zaboravili književni gnjurci.

Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke stare haljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi

mlad, biti željan sveta, čeznuti za ženom i videti kako mu se otvaraju vrata dveju kuća!