Katarina Marković

Imala je osećaj da se u njoj nešto raspada, bespovratno i zauvek, nešto što je, verovatno, bilo detinjstvo.

Suviše je podsećao na sve one samouverene tipove koji su joj uvek prilazili, a nikad oduševljavali,

Znala je da će ga ta jedna reč ubiti. Znao je i on. Ali je morao da je kaže.

Znao je da je konačno pronašao osobu sa kojom bi mogao satima da ćuti, a da u toj tišini pronađe više reči nego u bilo kom razgovoru.

Stajao je potpuno sam, u tami, i gledao ih netremice, dok se niz njegov bledi obraz slivala jedna suza stapajući se sa kapima kiše.

Bio je to jedan od onih trenutaka tokom kojih ljudi odlože sve probleme i prosto se prepuste. Jedan od onih trenutaka koji, bez ikakvog posebnog razloga, zauvek ostaju u sećanju.

Bila je to njena prava ličnost, mračna, divlja, duboka, zastrašujuće divna. I to je upravo bilo ono što je kod nje najviše voleo

Mrzela je vezivanje. Svaki put kada bi zavolela nekog, na bilo koji način, završavalo se fatalnim ishodom.

Zapravo, umela je sasvim dobro da se nosi sa svojim emocijama, da ih sakrije, a potom uguši, sputa. Međutim, sa njim je išlo mnogo teže. Osećala je da bi bez njega potonula i upravo to bilo je ono što ju je činilo besnom

Osetila se zaštićeno, a taj osećaj bio je čudan, stran. Naučila je da bude sama