Kazna za greh – Noć kada su došli svatovi

Uvek sam znao šta misliš. Verovao sam da znam. Zato što sam ponekad bio ti, baš kao što si ti ponekad bila ja. Zato što sam verovao da smo zajedno bili ceo svet

Setila se kako joj je često, dok je bila mala, majka govorila kako se uzaludno trudi da uhvati leptira: „Ako on želi da se igra sa tobom, sam će sleteti na tvoju ruku. Isto je i sa ljudima, Ema.

Ništa nije tako teško i oporo kao žaljenje za propuštenim prilikama.

prvi rastanak je uvek najteži. Zato što se prvi put suočiš sa nedostajanjem, potučeš se sa vremenom koje nije na tvojoj strani i porveš sa strahovima koji ti zarobe biće. Onda se tuga spusti na ramena, teška, svojeglava i lepljiva, pa nikako ne možeš da je se otreseš.

Nije srećan onaj ko mnogo ima, već onaj kome malo treba

I dok je tog bolnog jutra ležala na površini reke raširenih ruku i posmatrala belo nebo nad ravnicom, razmišljala je o tome kolika je zapravo snaga potrebna da zavoliš drugo biće više negoli sebe, da te takva ljubav nagoni da i pored patnje koju sa sobom nosi, živiš dalje i potajno se naslađuješ željom, žeđi za njom.

Zato je stoički podnosila bol koja ju je sustizala, žeđ za onim kojem nije mogla pripasti i sklanjala se od pogleda, kako materinih i očevih, tako i od ptica, mirisa, letnjeg zrenja i nagoveštaja odlazećeg vremena.

Niko se, kćeri moja, ne može sačuvati ako on to ne želi.

Jer njih dvoje, zajedno, bili su ceo svet.

Nije isto kad je suša na zemlji i suša u čoveku.