Romeo i Julija

То је дело мржње, а љубави више.

О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо

прожета љубављу! О, све што си прво

из ничега створено! О, сетно лакоумље,

лакрдијо тужна, безлични хаосе

наизглед лепих облика! Оловно

перо, блистави диме, хладна ватро,

болесно здравље, стално будни сне,

и све што није али ипак јесте!

САМСОН: Постарајмо се да закон буде на нашој страни: нека они почну.

ГРЕГОРИО: Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате како им је воља.

САМСОН: Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће, ако отрпе, бити срамота за њих.

Шта садржи име? Ружа би давала

слатки мирис, па ма како је ми звали.

ЈУЛИЈА (за себе): Љубав ми из мржње моје ниче јасно!

Прерано га видех и познадох касно.

Кобан ће бити љубави ми плод,

јер морам волети душманинов род.

МЕРКУЦИО: Ти си заљубљен.

Позајми од Амора крила, па се вини

ван обичног скока.

РОМЕО: Сувише ме тешко

рани његова стрела да бих могô

узлетети му на лаким крилима;

окован сам, не могу да се дигнем

над својим јадом, већ тонем под тешким

бременом љубави.

Прочитај му књигу

лица, пронађи задовољство што је

пером лепоте исписано ту;

осмотри на њему складне црте ове

како једна другој дају чари нове;

а што у тој књизи не буде ти јасно,

његове ће очи изразити гласно.

Ништа на земљи није тако бедно

да не пружи каткад и по добро једно,

нит је ишта добро толико да неће

од природе своје понекад да скреће

и што у зло неко неће да забаса.

И врлина сама понеког се часа

рђаво примени, те ће порок бити;

а порок се каткад добрим делом кити.

Прерано удате прерано су старе.

На лаким крилима љубави сам зид

прелетео; јер камене међе

не могу никад задржати љубав;

а што љубав може, она то и сме

Ах, како ли је слатка љубав тек,

кад нас њене сенке обасипaју срећом!