Kći plantažera čaja

Draga Kleri, ti zaista ne znaš koliko je lako ljudima da te zavole! Privlačiš ih kao Sunce.“

Mirisao je na dim sagorelog drveta i nečeg zemljastog. Bila je dovoljno blizu njega da primeti kratki ožiljak koji mu je nabirao levu obrvu i time naglašavao onaj podrugljiv pogled, a preplanulo lice bilo je prepuno malih bora oko očiju zbog čkiljenja na tropskom suncu. Živopisna zelena boja njegovih dužica prosto je opčinjavala.

Sve je važno; od toga kako se ujutru zdravimo do toga kako se cvetovi sklapaju preko noći. Zašto bi nam Bog podario život ako ništa nije važno?“

„Naravno da je važno, gospodine! Sve je važno; od toga kako se ujutru zdravimo do toga kako se cvetovi sklapaju preko noći. Zašto bi nam Bog podario život ako ništa nije važno?“

Narod Kasi veruje da kad dete umre, njegova duša uzima oblik ptice i odleti daleko, daleko od bola.“

„Ptica?“, ponovila je Luiza.

„Da. Brda Kasije su prepuna lepih, živopisnih ptica.“

Spavala je isprekidano i probudila se pre zore.

„Ako je život važan, zašto nam se tako lako oduzima, tako nasumice i tako okrutno?“, prosiktao je

„Smatram da je srećan radnik uspešan radnik

Kleri je ostala budna dugo nakon što je Olivino glasno disanje poprimilo ritam sna.

Kad se zaprepašćeni kondukter udaljio, Kleri se zasmejala. „Šta ćeš da radiš?“

„Od tebe zavisi“, rekao joj je. „Pođi sa mnom u Afriku ili u London, ili ću ja ostati ovde, ili možemo da se vratimo u Indiju. Briga me! Gde god mogu da te učinim srećnom.“

Klerino srce i dalje je snažno tuklo. Možda napokon mogu da se vrate u Belguri? S Veslijem je sve moguće. Gledajući njegovo lice puno života i tako prijatno, shvatila je da je njena čežnja za starim domom delom bila vezana za njenu čežnju za njim, ma koliko da ju je potiskivala.

„Ni meni nije važno“, vatreno je uzvratila Kleri, „samo da smo zajedno. Želim da zauvek ostanemo skupa!“

Vesli je oduševljeno uskliknuo i rukama čvrsto uhvatio njeno lice. „Dokaži mi da ne sanjam“, nasmejao se.

Kleri se nežno osmehnu. „Poljubi me.“

Radosno su jedno drugom pali u zagrljaj pun čežnje i strasti, nestrpljivi da nadoknade godine razdvojenosti. Suze radosnice tekle su niz Klerine obraze. Vilova poslednja želja – da vidi nju i Veslija zajedno – napokon je uslišena.