Da li i kod tebe pljušti?

– Ko? Dala bih sve na svetu da znam odgovor. Da li bi mi zbog tog saznanja život bio lakši i lepši? Naravno da ne bi, ali bi bio drugačiji. Jer drugačije je živeti u svetu u kome se zna istina, a drugačije u svetu u kome se ne zna.

Neću da zaboravim jedan naslov na kraju poslednjih Olimpijskih igara…

– U Riju, 2016.

– Pisalo je: „Da smo sad Jugoslavija, osvojili bismo dvadeset pet medalja!“ Kapiraš: da smo zajedno, bili bismo uspešni. Suze su mi pošle.

Kad na tebe puca vojnik države koja je do juče bila tvoja, to onda puca neko tvoj. Da li si, možda, naišla na informaciju ko je prvi poginuo u Jugoslovenskom građanskom ratu, mislim da je to politički korektan izraz?

– Jesam, ali mu nisam zapamtila ime.

– Pilot helikoptera, kapetan JNA, Antun Merlak. Slovenac, vojnik Jugoslovenske armije. Prevozio je hleb za kasarne. Oborila ga je Slovenačka TO. Slovenci su ubili Slovenca zato što je bio jugoslovenski vojnik. Oko srušenog helikoptera po zemlji su popadale vekne hleba.

– Da mu vidiš stan! Tipičan salonac. Radna soba sva u knjigama, od poda do plafona, u jednom ćošku velika starinska fotelja, kožna, naravno, a pored nje lampa, radni sto ispred prozora, ali prilično odmaknut od zida da bi prozorske plišane draperije mogle da dišu, a tu je i obavezni snop spoljašnje svetlosti.

Iko, zar ne vidiš koliko se trudim? Koliko se ponašam kao da smo kao pre?

Jednog jutra se probudiš, pogledaš oko sebe i – nema.

U modi je uništavanje, i to još odavno, od Jugoslavije…

. Jednog jutra se probudiš, pogledaš oko sebe i – nema. Nema ničeg od onog što je bilo. I shvatiš da je, dok si ti spavao, neka sila nepojamnog zla učinila da nestane ono što je bilo dobro i što je trebalo da traje… Kao da je došao neko i rekao: „E neće više da bude kako je bilo oduvek, nego ovako kako se meni ćefnulo.“ Kvrcnuo je prstima i promenio svet. Ljudi su se odvojili, raspršili se kojekuda da više nikad i ne pomisle jedan na drugog. Kako je to moguće?

– Ja bih pitala kakav je to projekat zbog kog sam pisala Slovenačkoj vojsci, a ne zašto mi treba

– … Koincidencija je da sam se početkom maja dopisivala sa Medijima Slovenačke vojske, pretpostavljam da nisi znao? Da jesi, odmah bi mi se javio i rekao: „Majo, evo, upravo čitam tvoje pismo“ ili bi mi makar sad na početku razgovora rekao: „Majo, video sam tvoje pismo“, zato što bi znao da sam to ja. Potpisala sam se, Maja Bojanić, i ostavila obe adrese, i poštansku i mejl, a ti nemaš još neku Maju Bojanić u životu osim mene. Dobila sam i odgovor…