Ljubav i druge sitnice

Opstanak

Da se razumemo, pitanje zimnice je pitanje opstanka. Nema tu veze što postoji zamrznuta hrana, zamrzivači kao takvi, prodavnice u kojima se zimi prodaju jagode koje noću svetle i imaju prirodan ukus na karton lošijeg kvaliteta, zimnica je uslov izdržavanja zime i garant da ćemo proleće dočekati u iole živom stanju. U suprotnom nam ne ginu glodanje kore drveća u parkovima i pokušaji da se dohranimo suvom travom iskopanom ispod zapalog snega. Pod uslovom da nas ne uhvati komunalna policija.

Ima dana koji nisu dani, nego prosto bruka jedna. Čuče i čekaju da upadnu u trenutak nepažnje, gurnu nogu u vrata, uđu i ne nameravaju da odu. Prave pičvajz. Traju ne kao gladna godina, nego kao godina na dijeti, ona iz krda sedam mršavih krava sa fitnesa.

Evo recimo ja… ja sanjam one noći kada sam spavala u bakinom teškom, u miraz donetom krevetu. Posteljina je šuškala, prosto se lomeći od štirka kojim je tako bila obrađena da grinje nisu mogle ni da pomisle na život u njoj, a da ne polome bar jednu od mnoštva nogu koje valjda imaju. Kroz poluotvoren prozor se čuo pev cvrčaka. Mrak je mirisao na bašte i mašinsko ulje sa obližnje železničke pruge. Tišina je imala glavnu reč.

Zato tišina prvog školskog dana, ma koliko mazila umorne roditeljske uši, u sebi ima tugu kojoj ne uspeva da se odupre ni najumorniji roditelj. Jeste da konačno može da dane dušom, dovede kućne stvari u njihov red i sled, sedne kao čovek sam sa sobom i čak svoje misli čuje, ali… nekako je gluvo. Nešto fali. Kad bi se bar neko sapleo o nasred hodnika zaboravljenu patiku, oborio čašu na mačku, stupio u otvoreni sukob sa tepihom koji ga namerno sapliće, urliknuo u svojoj sobi kao da smak sveta najavljuje, seo na sestru, pojačao ton na televizoru tako da može da ga čuje i susedni kontinent… nešto, bar neki domaći zvučić krhanja vasione… da nije dosadno.

Tišina je imala glavnu reč.

Drugi komadi sveta možda mogu da prežive bez tegliranog opstanka, ali na Balkanu je zimnica pitanje ne samo preživljavanja, nego i časti.

Zbog mene je preko ramena prebacivana so, noževi nisu ostavljani okrenuti na oštricu, preskakala sam vodu u lavoru ne bi li i mene zlo tako preskočilo, nisam smela da pevam dok me kupaju (što je, s obzirom na moj glasovni netalenat, bilo dobro primenjivati i na suvo), niti da sedim na ćošku stola jer onda bi Franja Josif iz prvog pasusa bio načisto promašena investicija.

Kakve veze ona ima sa mojim kamenom?

– Pa, ako nameravaš da stranoj državi zapleniš dvadesetak posto teritorije, red bi bio da im i zvanično objaviš rat.

U dobra stara vremena je leti bilo toplo, sijalo je sunce. To je ono žuto što na nebu svetli bez struje i baterija. Danju. Do danas kada je netragom nestalo.

Stara Dobra Vremena su uvek bolja od onih koja koračaju današnjicom. Što su starija, to su bolja, jer je sve manje živih svedoka koji bi mogli da posvedoče suprotno. Još kad ih ljudsko sećanje čudnih sklonosti okiti nostalgijom, a taj je nakit svakome dostupan, nema te nove godine koja bi mogla lepotom da pobedi Stara Dobra Vremena, taman u njima vladale kuge i kolere.