Ubistvo pod pseudonimom

Možda je to bio znak da bi mogao malo češće da radi u vreme kada je trebalo da se gleda sa tazbinom?

Takve kao ona se nisu bojale da bi mogle da ostanu bez nosa kad ga tako svuda guraju, pomisli Gavra, prisetivši se službene beleške koju je pročitao nakon što Jelić obavio razgovor sa babom, zbog koje samo što nije otišao na bolovanje.

„Svako ima svoju cenu“, prekida je Manja. „Ako još ne znaš koja je tvoja, saznaćeš kad-tad. Još si mlada.“

Narod se ovih dana tetovirao kao lud, kao da je to obaveza, kao da bez tetovaže nisi imao identitet.

alkoholizam zapravo želja za samouništenjem, samoubistvo na rate;

u strahu je čovek automatski štitio najranjivije mesto.

Tast i tašta su zajedno imali preko 160 godina i bili orni da ga nadžive pošto ga, kako je to bilo sve verovatnije, pre toga smeste u Lazu. Kontrolisali su se kao da će da se prijave za let na Mesec, obilazili banje i blatili se, kokali se vitaminima i supersoničnim dodacima. Bili su oboje duže u penziji nego što su radili i, ono najgore, kroz sve to vreme uredno podnosili izveštaje o detaljima svojih penzionerskih dana, uključujući visinu pritiska i broj dnevno pređenih koraka, što su posvećeno unosili u unapred pripremljene liste.

Istog trenutka sve što se upravo desilo – njegov osmeh, njegove reči – postade nešto što se nije desilo, što nije moglo da se desi.

Gavra se upita da li iko može da bude tako pametan da pogodi tako nešto.

jer volim da balansiram zla, kao što me često optužuju, a ja im rado ispunjavam želje.