Zatočenici geografije

ke spoljne politike članstvo u Evropskoj uniji samo je prikrivena kandidatura za članstvo u NATO-u, a to je za Rusiju granica koja se ne prelazi. Putin je izvršio pritisak na Janukoviča, izneo mu ponudu koju je ovaj odlučio da ne odbije, i tako se ukrajinski pr

vlada pokušava da se pretvara da ima kontrolu i autoritet da sprovodi zakone u društvu

prethodnih petsto godina napadali su ih sa zapada nekoliko puta. Poljaci su Rusiju napali preko Severnoevropske ravnice 1605. godine, Šveđani pod vođstvom kralja Karla XII 1708. godine, Francuzi pod Napoleonom 1812. godine i Nemci dva puta, u oba svetska rata, 1914. i 1941. godine. Ako to posmatramo na drugačiji način, naime, računajući od Napoleonove invazije 1812. godine, ali sad uključujući i Krimski rat iz 1853–1856. godine i dva svetska rata do 1945. godine, Rusi su se borili na Severnoevropskoj ravnici i oko nje u proseku jednom u svake trideset tri godine.

Ako čitate ovu knjigu zarobljeni snežnom olujom u Alpima ili čekajući da se povuče voda koja se izlila iz Dunava i preplavila područje, onda vam možda geografski blagoslovi Evrope nisu baš previše očigledni; ali u poređenju s mnogim drugim oblastima, ti blagoslovi uistinu postoje. To su činioci koji su Evropljane doveli do stvaranja prvih industrijalizovanih nacionalnih država, što je pak dovelo do toga da budu prvi koji su poveli veliki rat.

čitate ovu knjigu zarobljeni snežnom olujom u Alpima ili čekajući da se povuče voda koja se izlila iz Dunava i preplavila područje, onda vam možda geografski blagoslovi Evrope nisu baš previše očigledni; ali u poređenju s mnogim drugim oblastima, ti blagoslovi uistinu postoje. To su činioci koji su Evropljane doveli do stvaranja prvih industrijalizovanih nacionalnih država, što je pak dovelo do toga da budu prvi koji su poveli veliki rat.

Konačna granica oduvek je mamila našu maštu. Ali naše doba jeste doba u kome je čovečanstvo ostvarilo san i otisnulo se u svemir, prešlo milimetar u beskonačnosti na putu ka budućnosti. Čovekov nemiran duh jamči da granice nisu naša planeta, ona „bledoplava tačka“, po čuvenim rečima Karla Segana.

Ipak, moramo da se spustimo na zemlju, ponekad uz udarac, jer još nismo savladali ni sopstvenu geografiju ni našu sklonost da se nadmećemo za nju.

Geografija je oduvek bila neka vrsta zatočeništva – takvog koji određuje šta narod jeste ili može da bude i gde su se svetske vođe borile da ga se oslobode.

Neutralne zemlje – Uzbekistan, Azerbejdžan i Turkmenistan – spadaju u one koje imaju malo razloga da stupaju u savez sa Rusijom ili Zapadom, zato što su sve tri nezavisne budući da same podmiruju svoje energetske potrebe, te svoju sigurnost i trgovinske veze ne duguju ni Rusiji ni Zapadu.

U proruskom taboru nalaze se Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Belorusija i Jermenija. Njihove ekonomije povezane su sa Rusijom onako kao što je veći deo ekonomije istočne Ukrajine povezan s njom (još jedan razlog za pobunu u Ukrajini).

Kada se izađe iz centralnog dela Rusije, otkriva se da stanovnici u Ruskoj Federaciji većinom nisu etnički Rusi i da ne osećaju lojalnost prema Moskvi, pa otud agresivni bezbednosni sistem sličan onom uz vremena Sovjetskog Saveza. Tokom sovjetske ere Rusija je u suštini bila kolonijalna sila koja je vladala narodima i ljudima koji nisu osećali da imaju išta zajedničko sa svojim gospodarima.

U to vreme radio sam s timom Srba u Beogradu i upitao ih šta bi se dogodilo da je NATO došao. „Odložili bismo kamere, Time, i uzeli oružje“, bio je odgovor. To su bili liberalni Srbi, moji dobri prijatelji i protivnici vlade, ali svejedno su izvadili mape i pokazali mi gde bi Srbi branili svoju teritoriju u planinama i gde bi NATO naposletku bio zaustavljen. Bilo je neko olakšanje dobiti lekciju iz geografije o tome zašto su izbori NATO snaga bili mnogo ograničeniji nego što je briselska propagandna mašinerija to javno predstavljala.

Razmotrimo, na primer, Kinu i Indiju: dve ogromne zemlje s ogromnim brojem stanovnika koje dele veoma dugačku granicu, ali ne i politiku ili kulturu. Ne bi predstavljalo iznenađenje da su ova dva giganta međusobno vodila više ratova, ali zapravo, izuzev jednomesečne bitke 1962. godine, nisu nikada ratovala. Zašto? Zato što se između njih nalazi najviši planinski venac na svetu i gotovo je nemoguće prevesti veliku vojsku preko Himalaja ili kroz njih.