Amor Porteño

Ka­ko is­po­lji­ti svo­ja ose­ća­nja, a ne po­vre­di­ti ni dru­ge ni se­be

že­lju mo­že­mo kon­tro­li­sa­ti ta­ko što će­mo je raz­u­me­ti, što će­mo upo­zna­ti nje­nu su­šti­nu. Tu le­ži put ka mu­dro­sti i sre­ći. Sa­mo će oni ko­ji zna­ju ka­da je do­sta uvek ima­ti do­sta

sve­stan ži­vot te­žak za­da­tak. A ipak, sa­mo ta­kav, vre­dan ži­vlje­nja

tu­đi sud o ne­ko­me, ko­li­ko god bli­zak isti­ni, za za­lju­blje­nog ne­ma ni­ka­kvo zna­če­nje

Ov­de ti ra­zum ne mo­že mno­go po­mo­ći. Ni­ti po­sto­ji kan­tar na ko­jem mo­žeš iz­me­ri­ti ko­li­ko i šta sta­vljaš na koc­ku, ko­li­ko do­bi­jaš, a ko­li­ko gu­biš. Ži­vot ni­je ma­te­ma­ti­ka

Is­ku­še­nja su nam da­ta ne da bi­smo ih pre­ska­ka­li i to na­zi­va­li pre­va­zi­la­že­njem, već da bi­smo kroz njih pro­šli i is­pu­ni­li svo­je ži­vo­te sa­dr­ža­jem

ne po­sto­ji ni­šta što je sa­mo do­bro ni­ti išta što bi bi­lo sa­mo lo­še, već da isti­na po­či­nje ta­mo gde se su­prot­no­sti do­di­ru­ju, u pre­se­ku nji­ho­vih opo­zi­ta; da čo­vek tre­ba da na­di­đe svet u ko­jem vla­da­ju za­ko­ni du­a­li­zma da bi shva­tio ko je i da bi mu po­sta­lo ja­sno za­što ži­vi

Čak i ka­da naj­i­skre­ni­je ve­ru­ju u ono što go­vo­re, ne po­stu­pa­ju uvek ta­ko ni­ti su nji­ho­va de­la is­prav­na u me­ri u ko­joj je is­prav­na nji­ho­va mi­sao.

Šta je uop­šte pre­lju­ba? Ko­je su gra­ni­ce gre­ha? Da li je gre­šna mi­sao već do­volj­na jer u se­bi no­si za­če­tak de­la? Da li je već že­lja, ko­ja če­ka na ak­ci­ju sprem­na kao za­pe­ta stre­la, isto što i sa­ma ak­ci­ja po­sma­tra­na iz dru­gog vre­me­na? I šta je, uop­šte, ona mo­gla da uči­ni i ti­me za­u­sta­vi mi­sao pre ne­go što se pro­bi­je do ta­la­mu­sa, gde će lu­či­ti že­lju iz ko­je će po­te­ći so­ko­vi? Aro­gant­ni ose­ćaj da je za­go­

Na­slo­ni­la se na ma­ši­nu za pra­nje, glav­nog kriv­ca nje­nog sa­da­šnjeg sta­nja, i za­pi­ta­la da li je isti­ni­ta tvrd­nja da si­tu­a­ci­ja stva­ra lo­po­va i je li gre­šnost reč ko­jom se, u naj­kra­ćem, opi­su­je ljud­ska pri­ro­da.