Fo

U nedostatku tih udova za igru, šta preostaje zverima kad im je dosadno nego da spavaju?

Spopalo me je tada gađenje koje osećamo prema svim bogaljima. Zašto je to tako, šta misliš? Zato što nas bogalji podsećaju na ono što bismo radije zaboravili: na to kako je lako, jednim potezom mača ili noža, zauvek uništiti celovitost i lepotu?

? Da li bi bilo bolje da smo nastavili da živimo kao brat i sestra, ili domaćin i gost, gospodar i sluga, ili šta god da smo bili? Slučaj me je doveo na njegovo ostrvo, slučaj bacio u njegov zagrljaj. U svetu slučajnosti, ima li boljeg i goreg? Popuštamo strančevom zagrljaju ili se predajemo talasima; dok trepnemo, oprez nam popusti; zaspimo; a kad se probudimo, izgubili smo pravac u sopstvenom životu. Šta su ti treptaji oka, protiv kojih je jedina odbrana večita i neljudska budnost? Zar ne bi to mogle biti pukotine i naprsline kroz koje neki drugi glas, neki drugi glasovi, progovaraju u našim životima? S kojim pravom pokrivamo uši da ih ne čujemo

Možda je ipak dobro, iako mi to ne vidimo tako, što je Petko ovde, što sam ja ovde, a evo sada i vi.’

’Kad bi Proviđenje nad svima nama bdelo’, reče Kruso, ’ko bi onda brao pamuk i sekao šećernu trsku? Da bi zemaljski poslovi cvetali, Proviđenje nekad mora biti budno a nekad spavati, isto kao i niža stvorenja.’

u našoj je prirodi da zaboravljamo kao što nam je u prirodi i da starimo i umiremo

’Svet je pun priča o majkama u potrazi za sinovima i kćerima kojih su se jednom davno odrekle. Ali nema priča o kćerima koje tragaju za majkama. Takvih priča nema zato što se i ne događaju. Nisu deo života.’

spaseni Kruso će za svet biti duboko razočaranje; zamisao o Krusou na ostrvu bolja je stvar nego pravi Kruso, malorek i nabusit u Engleskoj gde mu je sve tuđe.

’A šta ćete posaditi, kad počnete sa setvom?’, upitah. ’Setva nije za nas’, reče on. ’Mi nemamo šta da sejemo – takav je naš usud.’ I pogleda me s takvim setnim dostojanstvom da mi je došlo da se ugrizem za jezik. ’Sejaće oni koji dođu posle nas i budu toliko dalekovidi da ponesu seme. Ja samo krčim tlo za njih. Krčenje tla i slaganje kamenja nije bogzna šta, ali bolje je nego da čovek sedi zaludan.’ A zatim nastavi, s dubokom iskrenošću: ’Molim vas upamtite, nije svaki čovek koji nosi beleg izgnanika i u duši izgnanik.’

„I tako sam brzo uvidela da ne vredi trošiti reči i ubeđivati Krusoa da se spasava. Ostarevši u svom ostrvskom kraljevstvu bez ikoga da mu se usprotivi, toliko je suzio vidike – a svuda oko nas vidici behu tako bezmerno široki i tako veličanstveni! – da je na koncu i samog sebe ubedio da zna sve što se o svetu može znati. Osim toga, kao što sam kasnije otkrila, i želja za bekstvom u njemu beše presahla. Svim je srcem želeo da doveka ostane vladar svog malenog poseda. I odista, nije ga strah od gusara ili ljudoždera sprečavao da pali vatre ili da skače na vrhu brda mašući onim svojim šeširom, već ravnodušnost prema izbavljenju, i navika, i staračka tvrdoglavost.