Mefisto i Zlatokosa

Kad te žene uhvate pod svoje, tu ni Vojvoda Pakla ne pomaže.

Rane sam preboleo, poraz sam zaboravio. Nju ne mogu. Hteo sam dušu Njenu, mir mi je uzela. Hteo sam budućnost Njenu, večnost mi je uzela. Sve sam hteo, sve mi je uzela.

„To što ja jesam osvedočeni paranoik i što u svemu vidim zaveru, ne znači da mi oni ipak ne rade o glavi.“

Spečen od jeda još za života, već dobrano zloban i rđav, samo je gori bio kao mrtva duša. Mora da je za života bio neki političar. Oni jedini ni od čega ne prezaju.

U njoj je Tajna. U njoj su Majka i Ljubavnica. U njoj je Život. Univerzum čitav za zvezdana jata, galaksije i magline. U meni duh plodni i seme zvezda, čekaju da se Boginji poklone.

Moć da presudi beše dodeljena ženskom. Hoće li se novi svetovi rađati ili će i ovaj jedan skupa s nama da se obruši u ništavilo?

Imala je noge od kojih ovaj pali anđeo zadrhti, kosu mirisnu, umilan glas. Imala je sve što žena može da ima. Samo nije nosila moja nebesa. I to je bio ključ.

Ona moja nebesa nosi, a Raju je obećana.

greh ne postoji nego je smišljen da bismo Pakao nahranili dušama.

„To što ja jesam osvedočeni paranoik i što u svemu vidim zaveru, ne znači da mi oni ipak ne rade o glavi.“