Stefan Prvovenčani

Сматрам срећним оне којима су богови дали као задатак да чине дела достојна описивања, или да пишу оно што треба читати, а најсрећнијим оне којима је дато и једно и друго“

„Наше царсtво није римско, већ Хрисtово.“

Житије Константиново

Речи Плинија Млађег: „Сматрам срећним оне којима су богови дали као задатак да чине дела достојна описивања, или да пишу оно што треба читати, а најсрећнијим оне којима је дато и једно и друго“ – најбоље осликавају Стефана Првовенчаног, првог српског краља.

ш као принц се на очевом примеру уверио у варљивост власти. За Стефана Првовенчаног, као и за његовог оца, власт ће бити нешто што протиче и што пролази уколико се не уоквири вечним – вером и црквом, а на крају монашким заветом и оре­о­лом светости.

Овим племенима, Словенима и Антима, не влада један човек, него од давнина живе у демократији (δημοκρατία5) и стога се код њих на заједничком скупу свршавају како повољни тако и неповољни јавни послови“ (Прокопије).

На једној фресци у Цркви Светог Ахилија131, задужбини краља Драгутина у Ариљу из 1296. године, на којој је представљен сабор који је Немања сазвао због борбе против јеретика, поред пет православних епископа приказано је и дванаест католичких свештеника који седе и са десне и са леве стране Немањиног престола

После осам година мошти Стефана Немање су пренете и сахрањене у Студеници 19. фебруара 1206. или 1207. године.

Стефан Првовенчани је живео за Државу, а Сава за Цркву. Међутим, нема спора да без Стефановог дела не би било ни Савиног. Не би било Србије. Браћа готово заједнички управљају државом и ударају темеље феномену који се у историографији назива симфонијом Државе и Цркве у специфичном српском облику, постављеном на византијским узорима.

Колико је Сава непоколебљиво доминантан у духов­ној сфери толико је Стефан доминантан у суровој реалности средњовековне политике.

Савино узорито подвижништво подсећало је свакодневно Стефана на границе владарске моћи иако му је ту исту моћ безрезервно учвршћивало. Јер, управо је Сава из Византије у Србију пренео слику идеалног владара а са њом и „начело о ’страху божјем’ као ограничавајућем чиниоцу врховне власти“.

Колико је Сава непоколебљиво доминантан у духов­ној сфери