Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.

Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni – traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

U tom tupom batu malog drvenog malja koji muklo odjekuje nad skalinama, ima divljeg otpora i nepristajanja na bedu: ima očajničkog optimizma, nepredavanja nesreći i lošim razdobljima, ima lude želje da se po svaku cenu spasi poljuljani ugled porodice koja propada. Taj magijski ritam, koji oslobađa nakupljeni bes, pomaže da se istrpi siromaštvo, prebrode nevolje: na kraju, da se uprkos svemu ostane na okupu i ne prizna poraz.

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni – traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav

najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi! Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan. Najpre, nikada se neće razdvajati od predmeta svoje ljubavi, nikada ga prva ljubav neće izneveriti sa drugim, stariće zajedno i biće srećni. Naravno, ponekad će biti malih prevara; okrenuće se na ulici za nekom lepom prolaznicom, biće i slučajnih avantura, ali uvek će se na kraju vratiti samom sebi.

– traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.

samo nekoliko rečenica dodirne suštinu

ne samo da najbolje predstavlja poetiku Mome Kapora već pokazuje