Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Umesto da govore o tome šta im treba, emocionalno nezreli ljudi stvaraju zloćudnu igru pogađanja koja svima stvara nelagodu.

Kada roditelji odbijaju ili emocionalno zanemaruju svoju decu, ta deca često u odraslom dobu od drugih očekuju iste obrasce ponašanja. Nemaju dovoljno samopouzdanja da veruju da bi drugi bili zainteresovani za njih.

Kada ljudi kažu „Ne možeš imati sve”, zapravo govore da oni nemaju ono što im je potrebno.

„Trebalo bi da budem srećna. Zašto se osećam tako jadno?” To je klasična konfuzija u glavi osobe čije su fizičke potrebe u detinjstvu podmirene, ali su emocionalne potrebe ostale neispunjene.

Emocionalna bliskost podrazumeva saznanje da imate nekoga kome možete reći sve, nekoga kome možete prići sa svim svojim osećanjima o svemu i svačemu.

Usamljenost usled osećanja da ste nevidljivi drugima je fundamentalna bol, jednako kao i fizička povreda, samo što se spolja ne vidi.

Emocionalna usamljenost potiče od nedovoljne emocionalne bliskosti sa drugim ljudima.

Emocionalno zapostavljanje u detinjstvu vodi ka bolnoj emocionalnoj usamljenosti, koja može imati dugoročan negativan uticaj na izbore odnosa i intimnih partnera jedne osobe.