– Да, волим га као луда – одговорила је и побледела као од бола. – Тебе ја никад нисам толико волела, Вања. И сама знам да сам полудела и да не волим како треба, ненормално га волим… Чуј, Вања: ја сам и пре знала, чак сам у најсрећнијим нашим тренуцима предосећала да ћу од њега доживети само патње. Али шта да радим кад су мени сад чак и те патње због њега срећа? Зар на радост идем к њему? Зар не знам унапред шта ме чека код њега и шта ћу код њега претрпети? Он ми се клео да ће ме волети, стално ми је давао разна обећања; али ја свим тим његовим обећањима нимало не верујем, ни за шта их не сматрам, нити сам их икад сматрала, иако сам знала да ме није лагао, нити може слагати. Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања? – запитала је наједном гледајући у мене некаквим грозничавим, успламтелим погледом. Један тренутак ми се учинило као да је у бунилу. – Па то је нискост имати такве жеље? Па нека! И сама кажем да је нискост, али ако ме напусти, поћи ћу за њим на крај света, макар ме и одбијао и терао од себе. Ето, ти ми сад саветујеш да се вратим, а шта би испало од тога? Вратићу се, а сутра ћу му опет отићи; наредиће ми и отићи ћу; звизнуће, вабнуће ме као куче и ја ћу потрчати за њим… Муке! Не бојим се ја никаквих мука од њега, знаћу да патим због њега… Ох, то се исказати не може, Вања!