Mamac i cink

Pisanje je, rekao je, traganje za pravom merom odnosa stvarnog i nestvarnog, i kad god se taj fini balans ne ostvari, rekao je, pisanje se pretvara u zaludnu propagandu, bez obzira na to da li je reč o preobilju stvarnosti u socijalističkom realizmu ili o gomilanju nestvarnog u magičnom realizmu. Zbog toga je, uostalom, rekao je, tako teško pisati o istoriji, jer nas ona, rekao je, užasava svojom sveobuhvatnošću i mami svim onim mogućnostima koje su mogle da se odigraju.

onaj ko ne ume da ćuti ne može da se nada da će u rečima naći utehu.

dok smo poskakivali preko džombi i grickali zrna prašine, pomislio da se i moja zemlja raspadala zbog toga što je nekome, mada bi bilo bolje da tu reč upotrebim u množini, zasmetalo što svi govore istim jezikom. Bog je zbog toga srušio kulu u Vav

Ukratko, mislio je da sam otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak laži, a ja sam, u stvari, otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak istine. U p

tome je stvar: onaj ko živi sa istorijom ne živi sa životom, mrtvac je čak i kada je živ

Svako je kovač svoje sreće, govorila je.

Evropljani toliko veruju u sumnju, smatrao je, da su najsrećniji kada ne moraju da se odluče. Na ovom kontinentu, rekao je, onaj ko sumnja ostaje zauvek na dnu ili na početku, što je, bar kada je on u pitanju, ista stvar.

Glavna majčina misao glasi da život ne postoji da bi ga umesto nas živeo neko drugi. Iz sobe života se ne može, život nije fikcija koja otvara beskraj mogućnosti, a nomadski život bez mesta je puko lepršanje

Mamac bi se mogao svrstati kako u književnost bola, tako i u terapeutsku književnost: „Neko je, ve­rovao sam, kriv za moj bol. Neko je, verovao sam, kriv za smrt moga oca. Sada znam da bol ne treba tražiti u drugima, već da ga uvek no­simo sa sobom, da je bol središte koje nas čini onim što je­smo.“

Omiljeni majčin izraz je vijonovski lanjski sneg, snažna svest o prolaznosti i ogoljenosti egzistencije, ali i neobični stoicizam u suočavanju sa gubitkom i bolom.