Besnilo

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Da bi postao besmrtan, Kastor mora umreti u borbi. Od sudbine povlačenja nema, Helen. Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju. Da li mi je žao Kastora? Osobno – pomalo. (Ali budući da kod nas ’osobno’ nema nikakvog značaja, da važi jedino ’opšte’, ne žalim ga, u stvari, nimalo.) Samo, Kastora je oduvek dovoljno. Kastori su potrošni. U manjku smo s Poluksima. Primećuješ li da o njemu govorim u perfektu? Neka mu ta omaška, koju će ispraviti kad umre, bude epitaf. Jer, on će umreti, Helen. Duguje to sebi i svom nadimku. Neće rizikovati da kukavičkom predajom ostane bez mesta na nebu. Što se mene tiče, ja ne bih na nebo. Ostaću na zemlji koliko mogu. Za godinu-dve poslaću među zvezde drugog Kastora. I taj će svetleti na nas svojim večnim sjajem. Neću mu zavideti. Nikome ne zavidim. Neko mora dole da ostane. Neko mora đubre da skuplja…“

Sveštenička odeća, na primer, greška je. Naizgled tehnička, u stvari promašaj imaginacije. Trebalo je znati da onog kome ne pripada čini smešnim u vlastitim očima. A samoporuga je razorna. Demobilizira odlučnost. Opadanje odlučnosti vodi dekoncentraciji, ova neuspehu. Pošto lično ne učestvujem u akciji, greška nije fatalna. Beležim je da bih je u budućnosti izbegao.

Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.

Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.

Od sudbine povlačenja nema,

Jer – bio je jači od svega što je živelo.

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu.

Velika zaraza doći će s velikim metkom,

Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko.