Malterego – Knjiga druga: Higijena nesećanja II deo

„I hurt myself today, to see if I stll feel. I focus on the pain, the only thing that’s real.“

„Kao što kažeš. Gleda u reku. Pravi žabice kamenčićima. Emigrirao u sebe. I ne pokazuje nikakvu nameru da objavi putopis s te ekskurzije.“

Utehe su, uostalom, uvek bedne. Osvete takođe. U tome koliko se njima sladi vidi se i beda čoveka

Stara indijanska mudrost kaže: ako dovoljno dugo sediš pored reke, dočekaćeš da doplovi leš tvog neprijatelja

„Ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci i smatrati se kraljem beskrajnog prostora, samo da nemam rđavih snova

Govorio je, a ja sam shvatao: pri sudaru, pri okršaju, ljubav nema nikakve šanse protiv ličnih opsesija. Poroka. Napasti. Čak ni protiv plemenitih opsena. Ljubav pobeđuje jedino onamo gde čovek svojoj himeri kaže neću više da se igram

Ovo je otrovna zemlja, nastanjena budalama od dve sorte: onima koje se busaju u grudi veličajući propast i onima koje se uzaludno upinju da saniraju štetu

Kad se posebni ljudi propiju, ne postanu posebni pijanci. Dešava

I rekao sam mu: znam da nisi samo ono što si najčešće bio. Nisam mogao preko jaza među nama, iako sam oduvek znao da si još toliko toga. Nisam mogao.

A svi smo, svi smo još toliko toga.

Znaš one crvene bube što ih ima preko leta, one pljosnate, ružne, kao neke fuš bubamare? Što se onako spoje zadnjicama, i onda kad jedna hoda napred, druga ide unatraške? Tako meni izgledaju neki parovi. I neki brakovi. Čas jedan unazađuje drugog, čas obrnuto. Ne kapiram što se nisu ranije razdvojili, što je moralo da se tera do…“