Ђулићи и Ђулићи увеоци

Ево венца тужна цвећа,

Кој’ сам теби почô вити,

А венац се шире сплео

Све вас може загрлити!

Кроз смрт само ваља проћи,

Па ћу с’ и ја с њима слити,

Ако л’ тамо нема ништа?!

— И тад ћемо једно бити.

Кад самоћа срце стреља,

А из срца разбију се

Пуна јата разних жеља,

Сад разумем вечност шта је,

И бескрајност колика је.

Ко је мери мером cpeћe,

Тај је никад схватит’ неће.

Ако хоће да је схвати,

Мора бола осећати.

Срећан срећом за њом гине,

— Ал’ остаје још празнине.

Њена с’ међа тужном крије,

— Ал’ бол ипак испуни је.

А Бог ми рече:

„Сад се врати доле,

Па поштуј јаде,

Поштуј своје боле,

И носи свима

Земским патницима

С поруком божјом

Најлепшега дара:

Бол нека вас диже

Нек вас не обара!

Појте, појте, весел’те се,

Та то мени ништ’ не смета!

Јер се мени тако чини,

Да вас гледам с друга света.

Појте, појте својој срећи,

Не дајте је из свог круга!

Само cpeћa нек је права,

Као што је моја туга.

Усклик ваша радовања

Жице срца мога њија, —

Гласи cpeћe, — гласи бола, —

Па ипак је хармонија.

А ја што им рећи хтедох,

То славујак певну прије:

Од радости ништа слађе;

Од жалости ништ’ светије.

Смрти, смрти, црна смрти,

Ти си дошла по њу, — је ли?

Не пресеци, Бога ради,

Везу нашу! — А смрт вели:

„Ја разумем твоју стрепњу, —

Пресекла сам везу многу;

Ваша ј’ веза тако јака,

Пресећи је ја не могу.“

„Само ћу јој — то ми с’ може —

Друго име сада дати,

Досада се љубав звала,

— Отсад ће се тугом звати.“

Од час’ до час’ бива већа.

Што те крепи, ако клонеш,

Што те дигне, ако паднеш,

Што ти не да да потонеш,

Што те чека да одахнеш.

Кад ти срце ледом следи,

Задахне те, да се згреваш,

Кад ти сузе све исцеди,

Нагони те да јој певаш.

Учини се кâ да спава,

Кô да није више туга,

Па ти кане заборава,

А после се томе руга.

Кад помислиш: сишô с ума,

Разбере те у то доба,

Па се смеши па те теши:

„’Вако ћемо све до гроба!“

Шта је туга која дође

Наједаред махом целим!

Опије те, занесе те,

Обори те падом смелим!

Залети се, да те сломи,

Захука се, да те скрши,

Загрли те, па те стоми,

Пољуби те — па те сврши!

Тако туга срце вида,

У вечити мир га смешта,

Така туга није туга,

Није силна, није вешта.

То је туга, што те дигне,

Пак те у свом крилу њија,

Сваки дан ти срце рани,

А рану ти још превија!

Што те љуби, што те пази,

Око тебе брижно лети,

Отрује те, Боже свети,

Ал’ ти не да још умрети!

А кад заспиш, она шапће:

„Спавај, спавај, жртво моја,

Одмори се на мом крилу,

Чува тебе туга твоја!“

А кад сване зора бела,

Кликће као соко сиви,

Она ти се прва јави:

„Добро јутро, још смо живи!

Од јесени до јесени,

Од пролећа до пролећа,

Од дан’ на дан бива јача,