Devojčica na litici

Dali su mi ime po princezi iz čuvene bajke. Možda je to razlog što sam oduvek verovala u čarolije. A dok sam odrastala, shvatila sam da je bajka alegorija velikog životnog plesa u koji se svi mi upuštamo od trenutka kad se rodimo.

Očigledno upravo strah mnoge ljude sprečava da urade nešto što će ih usrećiti.

„I tako nastavljamo, čamcima uzvodno, neumorno nošeni u prošlost.“

Da, sve je moglo da krene užasno naopako, ali ponekad neko mora imati vere da neće krenuti naopako

Možda je previše nečega isto tako loše kao i premalo

Ali životinje su bolje od ljudi

„Kao da moje telo samo zna. Kad igram, zaboravim na sve i srećna sam.“

Mama, pokušaj da veruješ kako se nikad ništa ne završava, a naročito ne ljubav.

Radost pređe u tugu dok trepneš okom. Nije bilo vremena za „stajanje u mestu“, da se nekoliko meseci, ili nekoliko nedelja, uživa u trenutku.

Takođe me je pogodilo saznanje da mi ljudi živimo kao da smo večni, da donosimo odluke kao da ćemo zauvek živeti, ne prihvatajući neizbežno, koje će nastupiti kod svih. To je, naravno, jedini način na koji možemo da opstanemo.