PTSP u porastu

to sam, zapravo, i naučila iz ovoga: koliko je sve u nama povezano i koliko smo povezani s drugim ljudima, i u kojoj meri nedostatak povezanosti može istinski ometati našu sposobnost ili želju da živimo

„Sve je neverovatno isprepleteno... to sam, zapravo, i naučila iz ovoga: koliko je sve u nama povezano i koliko smo povezani s drugim ljudima, i u kojoj meri nedostatak povezanosti može istinski ometati našu sposobnost ili želju da živimo.“

Nedavno smo razgovarali o tome da sagradimo čamac, da ne moramo stvarno da sedimo u tom moru govana – nego da onako plutamo u malom čamcu za spasavanje.“

Uprkos ovom napretku, Kejti se još ne oseća bezbedno niti lagodno. Još se muči s ciklusom u kom odbija ljude od sebe, posle čega se oseća usamljenom i izolovanom. Ovo delimično potiče od ogromnog jaza u iskustvu između njenih drugarica i nje. Kao devojke u ranim dvadesetim godinama, objasnila je, njene prijateljice razbijaju glavu, na primer, time koji će kostim obući za Noć veštica. „A teret koji ja nosim je malo teži od toga.“ Imati terapeuta znači imati nekoga „ko je spreman da sedi u govnima zajedno sa mnom“, rekla mi je.

što više neko doživljava svoju traumu kao centralni događaj u svom životu, to je verovatnije da će patiti od dugotrajnih simptoma PTSP-a i ostalih problema vezanih za mentalno zdravlje

Neki ljudi ističu svoj status mentalnog zdravlja kao bedž za identifikaciju i odbranu od verbalne agresije, pogotovo na društvenim medijima. Upala mi je u oči diskusija koju sam video na Reditu (Reddit). Neko dete, koje je verovalo da pati od PTSP-a zato što se trzalo kad ga otac glasno pozove po imenu – smesta je naišlo na horsko odobravanje mnogih na forumu.

Cilj je da osoba koja prolazi kroz potencijalno traumatično iskustvo ne izađe iz njega s osećajem tolike bespomoćnosti da se slomi u slučaju pojave simptoma PTSP-a. Uverenje da imaju u sebi ono što je potrebno da prevaziđu taj incident, moglo bi samo po sebi povećati izglede da tako i bude

U drugoj studiji, objavljenoj 2016. godine, grupa zdravstvenih i socijalnih radnika u Sjedinjenim Državama, koji su se redovno izlagali uznemirujućim situacijama, dobila je onlajn vežbe za unapređenje samoefikasnosti. Od njih je traženo da razmisle o preprekama koje im isisavaju psihološku fleksibilnost i da razviju strategije za njihovo prevazilaženje. Ovo je obuhvatalo i razmatranje sopstvenih iskustava u savladavanju prepreka i „identifikovanje negativnih razmišljanja koje ukazuju na sumnju u sebe“. Kao u slučaju intervencije 7ROSES, početni rezultati bili su pozitivni – činilo se da program zaista unapređuje samoefikasnost učesnika, što je potom umanjilo i stres indukovan slušanjem o tuđim traumama, poznat kao sekundarni traumatski stres, kome su naročito podložni socijalni i zdravstveni radnici.

Mada je studija bila jedna od prvih i prvenstveno opservaciona, urodila je pozitivnim, iako skromnim rezultatima: kod četvrtine ispitanika došlo je do unapređenja samoefikasnosti.

Već su sprovedene neke obećavajuće početne studije. Jedan tim testirao je u Amsterdamu intervenciju zvanu 7ROSES na izbeglicama koje su patile od problema s mentalnim zdravljem povezanih s traumatičnim iskustvima. Umesto da se direktno pozabavi mukama koje su prošli ti ljudi, terapija se fokusirala na pomaganje pojedincima da se snađu i pojača njihovu veru u sopstvenu sposobnost da pronađu način da reše svoje probleme. Terapija je bila usredsređena na razvijanje, tokom više grupnih seansi, veština koje jačaju samoefikasnost, između ostalog i tako što nauče da identifikuju „optimističke poruke“ i sopstvene pozitivne strane. Cilj je, u jednom konkretnom slučaju, bio „zameniti negativnu strategiju kopinga (povlačenje u sebe; zatvaranje u svoju sobu) pozitivnom (traženje podrške u društvu; razgovor s prijateljem).