Jadnici – I tom

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

Svojom mišlju vezati beskonačnost dole sa beskonačnošću gore, to se zove moliti.

Ne oduzimajmo ništa ljudskom duhu; zlo je ništiti. Treba preustrojavati i preobražavati. Izvesne čovekove sposobnosti upravljene su prema Nepoznatome: misao, sanjarenje, molitva. Nepoznato je okean. Šta je to savest? To je busola Nepoznatoga. Misao, sanjarenje, molitva, to su veličanstvena zračenja duše. U mrak, to jest u svetlost.

Veličina demokratije je u tome što ništa ne poriče i što se ničega u čovečanstvu ne odriče. Pored prava čovekova, bar po strani, postoji pravo Duše.

Satrti fantazme i obožavati beskonačnost, eto, to je zakon. Ne zadovoljimo li se samo time da padnemo ničice pred drvetom Stvaranja i da posmatramo njegovo ogromno granje puno zvezda. Mi imamo jednu dužnost: obdelavati ljudsku dušu, braniti tajnu protiv čuda, obožavati nerazumljivo i odbaciti besmisleno, prihvatiti, kad je u pitanju neobjašnjivo, samo neophodno, pročistiti verovanje, skinuti sujeverja s vere; otrebiti Boga od gusenica.

Napadajmo, ali razlikujmo. Odlika istine je u tome da nikad ne preteruje. Zašto joj je potrebno da preteruje? Postoji ono što treba razoriti, a postoji ono što treba jednostavno prosvetiti i gledati. Blagonaklon i ozbiljan ispit, kakva snaga! Ne unosimo vatru onde gde je dovoljna i svetlost.

Sanjati o beskonačnom produženju pokojnih stvari i o vladanju nad ljudima pomoću balsamovanja, obnavljati dogme koje su u rđavom stanju, ponovo pozlaćivati ćivote, ponovo malterisati manastire, ponovo osvećivati kutije za svete utvari, ponovo smeštati sujeverja, davati hrane fanatizmima, praviti nove drške za škropilice i za sablje, uspostavljati monaštvo i militarizam, verovati da se društvo može spasti umnožavanjem parazita, nametati prošlost sadašnjosti, to izgleda čudnovato. Ima, ipak, teoretičara i za ove teorije. Ovi teoretičari, ljudi od duha, uostalom, postupaju na vrlo prost način; oni premazuju prošlost jednom mašću koju nazivaju društvenim redom, božanskim pravom, moralom, porodicom, poštovanjem predaka, drevnim autoritetom, svetom tradicijom, legitimnošću, verom; i viču na sve strane: „Gledajte! Uzmite ovo, dobri ljudi.“ Ovu su logiku poznavali stari. Njom su se služili rimski žreci. Oni su premazivali kredom junicu i govorili: „Ona je bela. Bos cretatus.“
72

Što se nas tiče, ovde-onde mi poštujemo, a svuda štedimo prošlost, samo kad pristaje da je mrtva. Ako hoće da je živa, mi je napadamo i nastojimo da je ubijemo. Sujeverja, bigotizmi, licemerstva, predrasude, ove aveti, koliko god da su aveti, vrlo su žilave, imaju zube i nokte u svojoj zaslepljenosti, i treba se s njima uhvatiti ukoštac i s njima voditi rat, i to rat bez predaha jer je jedna od fatalnosti čovečanstva u tome što je osuđeno na večnu borbu sa sablastima. Senku je teško uhvatiti za gušu i oboriti je.

Čovek se s vremenom oduči od izvesnih stvari, i to mu je dobro ako se oduči od ovoga da nauči ono. Ne može biti praznine u ljudskom srcu. Dolazi do izvesnih rušenja, i dobro je što do njih dolazi, ali pod pogodbom da se posle toga zida.

U tom očekivanju, proučavajmo stvari kojih više nema. Potrebno je poznavati ih, ako ni zbog čega drugog ono bar zato da bismo ih izbegavali. Izvrtanja prošlosti uzimaju lažna imena i rado se nazivaju budućnošću. Ta avet prošlost hoće rado da falsifikuje svoj pasoš. Prozrimo klopku. Budimo nepoverljivi. Prošlost ima jedno lice, sujeverje, i jednu obrazinu, licemernost. Otkrijmo to lice i zderimo obrazinu.

Ništa ne guši srce kao simetrija. Jer simetrija je dosada, a dosada je u osnovi mrtvačkog raspoloženja. Očajanje zeva. Može se zamisliti nešto još strašnije od pakla u kojem se mučite, to je pakao u kojem bi vam bilo dosadno.

Jadno dete, pokorno, ćutalo je.

Kad se tako nađu, od zore, sasvim male, potpuno gole, među ljudima, šta se dešava u tim dušama koje tek što su došle od Boga?

Oni su pali u onu opasnu zabludu prema kojoj pokornost vojnika znači pristanak naroda. To pouzdanje dovodi do propasti prestola. Ne treba se uspavati ni u senci otrovnog drveta ni u senci jedne vojske.

jer izuzev oslobodilačkih ratova, sve što vojske čine, čine silom. Na to nas upućuju reči pasivna poslušnost. Jedna vojska je čudnovato remek-delo složenosti gde sila proizlazi iz jednog ogromnog zbira nemoći. Tako se objašnjava rat koji vodi čovečanstvo protiv čovečanstva uprkos čovečanstvu.

Od 1792. sve evropske revolucije su Francuska revolucija; sloboda zrači iz Francuske. To je sunčana pojava. Slepac je koji to ne vidi. To je kazao Bonaparta.