Plavetnilo

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

preselio se u Francusku, vraća se samo na sastanke lokalne uprave, očigledno mu ne pada na pamet da se skloni s mesta predsednika, ni slučajno, voli on svoj posao, a inače uživa u penziji tamo u Francuskoj, igra golf i odlazi na degustacije vina, sigurno je čarobno ‒ stvarno je upotrebila tu reč, čarobno, a ja stojim kod rafova.

Što je suvlja naša zemlja postajala, to je Ana više govorila o severnim zemljama, gde kiša ne pada samo ponekad u hladnim mesecima, već i u proleće i leto.

Sav život je voda,

Svi lednici se tope, znam ja to, ali nije isto kad to i vidim

Uzimaju led s Blofone, čisti beli led iz Norveške, i reklamiraju ga kao najekskluzivniju stvar koja se može staviti u piće, maleni ledeni breg okružen zlatnim alkoholom, ali ne za norveške kupce, ne, već za one koji će ga skupo platiti.

sve se dešava retko i mora se planirati, zaboravila sam to posle svih ovih godina.

Ali turisti ne vide vodopade Sesterfosene, niti Senstebeov katun na planini, sve je to davno nestalo, i ne vide reku Breju, ona je prva iščezla, mnogo pre nego što su brodovi došli, mnogo pre nego što su se Amerikanci i Japanci pojavili sa svojim telefonima i foto-aparatima i produženim objektivima.

Svake zime lednik je rastao, sakupljao sneg, svake zime rastao je kao što treba, i svakog leta se topio, curio je, kapao, i kapi su se slivale u potoke, vođene silom teže, i potoci su se spajali, prerastali u vodopade, reke.