Glavonja

Nije nikome od nas Beograd okrenuo leđa, okrenuli su nam leđa doseljenici koji bi najradije da niko od nas ne postoji. Žao mi je zbog njih. ’Nisu uspeli da nas pretvore u sebe’, citiram jednog od mojih omiljenih pisaca.

Kapirao sam da će deca da me sprže i prospu mi pepeo negde gde ja to ne bih želeo. Neće me sigurno odneti kao Bouvija u Indoneziju, nego će me roknuti na Partizanov stadion, da mi crkne pepeo od muke.

Boli me ušni kanal, stavljam kapi za nos – u nos, svakih sedam minuta, pa onda kapi za oči u uvo, zbog tog ušnog kanala. Kapi za oči stavljam u uši! Tako mi je doktorka rekla, a i apotekarka. Umesto da kao stabilan čovek kupujem vijagru ili cijalis, ja kupujem „pika za čio“ da produvam uši.

„Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ navija za Zvezdu

Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ nudi dosadu kao glavnu priču

Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ maltretira svojom verom

Nikada mi neće biti jasno zašto neko tuđ nameće svoj govor

Nikada mi neće biti jasno zašto mrziš grad u koji si upao, kuću sazidao, gde decu školuješ

Nikada mi neće biti jasno zašto ne mrzite Sarajevo, Zagreb, Skoplje, nego Beograd

Nikada mi neće biti jasno ko ste vi, ljudi, ako ste ljudi?

Upali ste nam u stanove, maltretirate prazninom, taštinom, neutemeljenom gordošću

Upali ste nam u život šljampavim hodom, mahanjem ruku, dovikivanjem

Upali ste nam u oaze koje smo voleli i nadogradili ih, obesmislili, ojadili

Upali ste nam u muziku, književnost, filmove, šta, bre, hoćete?

Upali ste nam na stadione sa klicanjima generalu koji je plakao zbog petokrake

Upali ste nam u dvorište škola groktanjem umesto smehom

Upali ste u salone automobila i menjali volovska kola za prava.

Oteli ste nam pravo na smeh, obesmešili ga

Oteli ste nam pravo na radost, odradovali je

Oteli ste nam pravo na dobacivke, oddobacivali ih

Oteli ste nam pravo na opuštenost, odopuštavili je

Oteli ste nam pravo na grad, odgradili ga

Oteli ste nam pravo na staze detinjstva, odstazili ih

Oteli ste nam pravo na Beograd, odbeogradili ga!

I posle se pitate zašto niste voljeni

Marš bre u pičku materinu nevaspitanu!“

Pre neki dan sam spoznao da mi je ostalo još tačno petnaest letovanja. I onda: ćao. Mrtav sam. U aleji pelikana. To su vam oni ljudi koji su nesiti za života, i zajednici lakne kada nestanu. Pelikan je zapravo nesit. Ja sam nesit svega. Malo mi je hrane, pića, gudre, riba, tuča, knjiga, muzike. Malo, zato što sam nesit.

Mnogi drugari sa tribine otišli su zavedeni srpstvom za kućevlasnikom i nikada se nisu vratili. Danas se kroz krajolike Hrvatske po kojima su ginuli vozikaju turisti. Život je sranje. Ali samo ako si glup!

Posle prvog derbija nakon petooktobarskog prevrata skinuli smo ga i otišli sa tribine u legendu. Moj predlog za transparent, sećam se, bio je: „Beograd–Sadizam–Hedonizam“, ali smo zaključili da je suviše uman.

Ništa nije tužnije na svetu od prazne Marakane.

S godinama čovek gubi interesovanje za sve drugo osim za sebe. Mene su preokupirale moje manije i preispitivanja. Strah od straha, da li previše pušim, da li će mi se dići kara kada natrčim na Moniku Beluči, da li će Zvezda uzeti titulu. Ne mislim toliko na decu više. Na ženu uopšte. Ali ih ne napuštam. Ne bi bilo lepo od mene.

A znaš da te laže. Ali, ajde. Jak je, trebaće ekipi. Primiš ga, opametiš, nateraš da se odrekne Partizana i zavoli Zvezdu, daš mu par ploča da presluša, nateraš da iščita bitne knjige, naučiš da pliva na Adi. Voilà! Eto nama janičara! Ti su mrzeli seljake više od nas beogradskih etnika.