Beležnice

Svakog dana nestane neka životinjska i biljna vrsta, neki jezik, neki zanat. Bogataši su iz dana u dan sve bogatiji, a siromasi sve siromašniji. Svakoga dana jedna manjina zna više i jedna manjina zna manje. Neznanje se širi zastrašujućom brzinom. Imamo ogroman problem sa raspodelom bogatstva. Eksploatacija resursa dostigla je dijabolične razmere. Multinacionalne kompanije vladaju svetom. Ne znam da li nam senke ili slike zaklanjaju stvarnost. Možemo o tome raspredati do sudnjega dana, ali nema sumnje da smo izgubili sposobnost da kritički analiziramo ono što se u svetu zbiva. Zato deluje kao da smo zatočeni u Platonovoj pećini. Zanemarili smo našu dužnost da razmišljamo, da delamo. Pretvorili smo se u nekakva inertna bića lišena sposobnosti negodovanja, nemirenja i pobune, osobina koje su nas tokom mnogih godina krasile. Stižemo na kraj jedne civilizacije

novinari su se uglavnom interesovali zbog čega sam se odlučio da pišem na „beskrajnoj stranici interneta“. Da li to znači, pravo govoreći, da smo ovde na blogu svi slični? Da li je ovo najbolji način da izrazimo svoju građansku moć? Da li smo bliskiji kada pišemo na internetu? Nemam odgovore, samo beležim pitanja.

Šta god da čovek želi, okolnosti mu sudbinu kroje

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Mi smo naše pamćenje, jer bez pamćenja ne bismo znali ko smo.

U celom svetu vlade, sledeći logiku besmisla, brže-bolje su se potrudile da izvuku banke iz škripca za koji su, upravo one, u najvećem delu odgovorne. Milijarde su izvučene iz državnih kasa (ili iz džepova poreskih obveznika) da bi održale na površini stotine velikih banaka, i omogućile im da nastave jednu od svojih glavnih delatnosti, davanje kredita.

Migeiš je, godinu dana ranije, objavio knjigu priča i novela Lea, koja je naišla na izvanredan prijem ondašnjih čitalaca i kritike. To je bilo prvo njegovo delo koje sam pročitao, a izlišno je i da kažem da me je oduševilo. Ne bih umeo tačno da kažem kada sam lično upoznao Migeiša, jer je on tada bio u Sjedinjenim Državama. Ono što pouzdano znam jeste da sam počev od pripovetke Čovek se osmehuje smrti poluosmehom, koja je objavljena 1959, pa sve do romana Nikalaj! Nikalaj! koji se pojavio 1971, preko romana Rajska škola i Putnik u ekspres vozu, oba iz 1960, Ljudi treće klase, 1962, i Zabranjeno je upirati prstom, 1964, bio u neprekidnim kontaktima sa Žozeom Rodrigesom Migeišom, gotovo svakodnevnim kada je boravio u Portugaliji, a veoma često posredstvom pisama kada je bio u Sjedinjenim Državama.

političko uređenje koje nazivamo demokratijom, isto ono za koje je Čerčil rekao da je najmanje loše od svih poznatih uređenja. Nije rekao najbolje, već najmanje loše. Po onome što možemo videti, moglo bi se reći da ga smatramo više nego dovoljnim, a to je, po mom mišljenju, greška u percepciji koju, iako toga nismo svesni, plaćamo iz dana u dan. Vratiću se na ovu temu.

album Ese paréntesis la vida Tanije Libertad.

knjigom s naslovom Fraktalna harmonija – Od Donjane do plimnih močvara koju je napisao Huan Manuel, zajedno sa svojim kolegom Ektorom Garidom. Ilustracije su, u većini slučajeva, izvrsne, a tekstovi izuzetne naučne preciznosti i nimalo ne zaostaju za lepotom oblika i koncepata. Obradujte sebe ovom knjigom. Evo sad imate i preporuku stručnjaka.