Beležnice

Svakog dana nestane neka životinjska i biljna vrsta, neki jezik, neki zanat. Bogataši su iz dana u dan sve bogatiji, a siromasi sve siromašniji. Svakoga dana jedna manjina zna više i jedna manjina zna manje. Neznanje se širi zastrašujućom brzinom. Imamo ogroman problem sa raspodelom bogatstva. Eksploatacija resursa dostigla je dijabolične razmere. Multinacionalne kompanije vladaju svetom. Ne znam da li nam senke ili slike zaklanjaju stvarnost. Možemo o tome raspredati do sudnjega dana, ali nema sumnje da smo izgubili sposobnost da kritički analiziramo ono što se u svetu zbiva. Zato deluje kao da smo zatočeni u Platonovoj pećini. Zanemarili smo našu dužnost da razmišljamo, da delamo. Pretvorili smo se u nekakva inertna bića lišena sposobnosti negodovanja, nemirenja i pobune, osobina koje su nas tokom mnogih godina krasile. Stižemo na kraj jedne civilizacije

novinari su se uglavnom interesovali zbog čega sam se odlučio da pišem na „beskrajnoj stranici interneta“. Da li to znači, pravo govoreći, da smo ovde na blogu svi slični? Da li je ovo najbolji način da izrazimo svoju građansku moć? Da li smo bliskiji kada pišemo na internetu? Nemam odgovore, samo beležim pitanja.

Šta god da čovek želi, okolnosti mu sudbinu kroje

neoliberalizam je samo novi totalitarizam prerušen u demokratiju, od koje je sačuvao samo fasadu. Tržni centar je simbol tog novog sveta. Ali postoji i drugi mali svet koji nestaje, svet manufakture i zanatstva. Nesumnjivo je da sve što postoji mora i da nestane, ali ima ljudi koji, dok su živi, moraju da grade sopstvenu sreću, i upravo ti su odbačeni. Gube bitku za preživljavanje, nisu izdržali život po pravilima sistema. Odlaze kao poraženi, ali uzdignute glave, i poručuju nam da odlaze samo zato što ne žele ovakav svet

Stvari su, kada ih ne gledamo, potpuno iste kao kada ih gledamo.

prvih dvadeset metara, već sam znao da moram da stignem do vrha, kud puklo da puklo. Tako je i bilo. Uspon je trajao više od sat vremena i doveo me do kamenih slapova koji krase planinu i koji su verovatno ostaci ivica starog kratera vulkana. „Je li vredelo truda?“, upitaće neko. Da su mi danas one noge, ovog časa bih prestao da pišem ovaj tekst i otišao da se ponovo popnem i sa vrha posmatram celo ostrvo, kao na dlanu, od vulkana Koroa na severu, do ravnica Rubikona na jugu, dolinu La Herija, Timanfaja, valovitost bezbrojnih brežuljaka koje je vatra opustošila, a oko svega toga, more. Vetar mi je hladio lice, sušio znoj na telu, a ja sam bio srećan. Bilo je to 1993. a ja sam imao sedamdeset godina.

Montanja Blanka
Sada kada mi noge polagano postaju sve jače a hod sigurniji zahvaljujući zajedničkom trudu njihovog vlasnika i Huana, mog posvećenog fizioterapeuta, rado se prisećam onog majskog popodneva kada sam, neplanirano, krenuo da se penjem uz Montanju Blanku, u početku nimalo uveren da ću uspeti da stignem do vrha. Bilo je to pre šesnaest godina, 1993, i ja sam imao tačno sedamdeset godina. Montanja Blanka, koja se uzdiže na oko dva kilometra od moje kuće, najviša je planina na Lansaroteu, što i ne znači mnogo, zato što se ostrvo, iako brdovito, sa stotinama ugašenih vulkana, ne može podičiti ničim što bi se poredilo sa Tejdom na Tenerifama. Uzdiže se na nešto više od šeststo metara nadmorske visine u obliku gotovo savršene kupe. Ako sam ja uspeo da stignem do vrha, bilo ko drugi bi to takođe uspeo, ne mora se biti iskusni planinar. Trebalo bi, ipak, obuti odgovarajuće čizme, one sa metalnim klinovima na đonovima, jer su padine vrlo klizave. Na svaka tri koraka izgubi se jedan. To ja mogu da posvedočim sa svojim cipelama izlizanim na kućnim tepisima… Kada sam stigao u podnožje planine, upitao sam se: „A šta kad bih se popeo uz ovo?“ Popeti se uz to značilo je prevaliti nekih dvadesetak ili tridesetak metara, samo da bih mogao da se pohvalim svojima da sam bio na Montanji Blanki. Ali kada sam savladao

Živimo u društvu u kojem mi se čini da je sistem odnosa zasnovan na nasilju. Ispoljavanje agresivnosti koja je urođena vrsti kojoj pripadamo, i za koju na mahove pomislimo da možemo da kontrolišemo obrazovanjem, prokuljala je sa svom žestinom iz dubina u poslednjih dvadeset godina i prodrla u čitav društveni prostor, podstaknuta raznim vrstama besposlice koja je okrenula leđa onom već prevaziđenom običnom hedonizmu da bi se preobrazila u pokretača samog potrošačkog mentaliteta: na prvom mestu bih naveo televiziju, gde imitacija krvi, sve savršenija, izbija u mlazevima u svako doba dana i noći; video-igrice koje liče na priručnike za dostizanje savršene netrpeljivosti i savršene surovosti, a pošto je sve to međusobno povezano, treba tu još dodati čitavu lavinu reklama za erotske usluge koje su novine, uključujući tu i one uglednije, oberučke dočekale, dok nas na svojim ozbiljnim stranicama (ima li takvih?) licemerno zasipaju vakelama o pristojnom ponašanju u društvu. Mislite da preterujem? E, pa onda mi objasnite kako smo došli u situaciju da se mnogi roditelji plaše sopstvene dece, tih ljupkih pubertetlija, naših uzdanica, kod kojih jedno prosto „ne“ koje izgovore otac ili majka, umorni od nerazumnih zahteva, momentalno izaziva čitavu bujicu uvreda, pogrda i agresije. Fizičke, da ne bude nikakve sumnje. Mnogi roditelji pod sopstvenim krovom čuvaju svoje najveće neprijatelje: svoju rođenu decu. Naivan je bio Ruben Dario kada je zapisao da je „mladost božije blago“. To sigurno danas ne bi napisao.

Anglikanska crkva, ta britanska verzija katoličanstva uspostavljena, u vreme Henrija VIII, kao zvanična religija u kraljevstvu, objavila je jednu važnu odluku: izvinjavaju se i traže oproštaj od Čarlsa Darvina, sada kada se obeležavaju dva veka od njegovog rođenja, oproštaj za zlo koje mu je naneto posle objavljivanja Postanka vrsta i, pre svega, posle objavljivanja Čovekovog porekla

Izreka kaže da nema tog dobra koje večno traje niti zla koje zanavek opstaje