Bilo jednom u Beogradu

Strah koji me je zbog toga odjednom obuzeo nije poticao samo iz brige o tome da li će biti sačuvan dokument koji je, uostalom, imao samo biografsko značenje već i iz nepodnošljivog osećaja da se u rukama kruni i nestaje otisak samoga života. Ne umire, dakle, samo čovek već i sećanje na njega. Oni koji se opreznije služe rečima svakako ne bi izjavili da sećanja „umiru“ već samo da „blede“ ali se sve, ipak, svodi na isto.

Nikako, ipak, nisam mogao da zamislim da će se iz haosa pojaviti odelo, iako je majstor Buda, da završi posao, zatražio još nedelju dana, dakle dva puta više nego što je Svevišnjem bilo potrebno da – takođe iz haosa – stvori svet

Recept za preživljavanje je, dakle, bio jednostavan: važno je da se pređe samo jedna deonica, potom sledeća i tako redom, ne gledajući daleko napred i ne misleći na kraj puta

Zar bi, uostalom, da nije tako, posle tako dugog isposništva u pustinji, još uvek mislila da se i najveće patnje pre mogu izraziti ćutanjem nego rečima

Nikada se neće naučiti smernosti oni koji sami nisu trpeli

kao da je hteo da naglasi kako ne želi da ima išta zajedničko sa svom tom prostačkom gungulom koja seljenje obično prati

Ako su se, uostalom, iz Aladinove čarobne lampe pomaljale beskrajne povorke džinova i kepeca, dobrih vila i zlih čarobnjaka, osedlanih atova i divljih životinja, zbog čega, isto tako, u staroj kutiji za cipele nije mogao da bude zgusnut ceo jedan život?

Ako su se, uostalom, iz Aladinove čarobne lampe pomaljale beskrajne povorke džinova i kepeca, dobrih vila i zlih čarobnjaka, osedlanih atova i divljih životinja, zbog čega, isto tako, u staroj kutiji za cipele nije mogao da bude zgusnut ceo jedan život?

da vremensku prazninu popunjavamo nagađanjem, što će reći nekom vrstom primenjene vidovitosti

Dok je nevidljivi nebeski ribar ispod krošnje oraha bacao mrežu satkanu od žutih sunčanih mrlja i tamnozelenih senki