Zli dusi II

Ја, Николај Ставрогин, пензионисани официр, године 186… живео сам у Петрограду, одајући се разврату који ми није пружао задовољство.

Па, због чега плакати? Ви несумњиво желите да направите сцену? Да на некоме искалите свој бес? Добро, искалите га на мени, само што пре јер време пролази, а треба се одлучити. Што смо покварили читањем, ублажићемо насталу штету балом. Ево, и кнез то исто мисли. Тачно, да није било кнеза, како би се све оно свршило

Ставрогин саслуша веома, чак веома озбиљно његов последњи предлог.

– Просто-напросто ви ми предлажете да постанем калуђер у том манастиру? Ма колико вас поштовао, управо то сам морао очекивати. Е па, онда ћу вам чак признати да ми је у тренуцима малодушности та мисао већ падала на памет: када једном обнародујем те табаке, да се склоним

Али ја се чудим како сте могли, ипак, доћи и располагати руком Лизавете Николајевне? Имате ли на то право? Или вас је она овластила?

Маврикиј Николајевич

Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг

Што ме гледате? Ви, ви сте мени потребни, без вас сам нула. Без вас сам мува, идеја у стакленој тегли, Колумбо без Америке

Ставрогине, ви сте лепота! – повика Петар Степанович готово у заносу. – Знате ли ви да сте лепота! А највредније је код вас што понекад као да то не знате. О, ја сам вас проучио! Често вас ја са стране, из прикрајка гледам! Код вас чак има простодушности и безазлености, знате ли ви то? Још је има, има! Ви, мора бити, патите, и патите искрено због те простодушности. Ја волим лепоту. Ја сам нихилист, али волим лепоту. Зар нихилисти не воле лепоту? Они само идоле не воле, е па ја волим идола! Ви сте мој идол! Ви никога не вређате, а вас сви мрзе; ви на све гледате као на себи равне, а вас се сви плаше, то је добро. Вама нико неће прићи да вас потапше по рамену. Ви сте страшан аристократ. Аристократ је, када иде на демократију, заносан! За вас ништа није жртвовати живот, ни свој ни туђ. Ви сте управо такви какви треба да сте. Мени, мени је потребан баш такав какав сте ви. Ја не знам никог другог таквог осим вас. Ви сте предводник, ви сте сунце, а ја ваш црвић…

Слушајте: папа ће бити на Западу, а код нас, код нас бићете ви!

И, ето, сада је на главном друму… Затим, у неком успаљеном стању мозга, поче он Софији Матвејевној објашњавати шта треба да значи данашњи „толико неочекивани и толико судбоносни њихов сусрет за сва времена“.

Тиме ју је једноставно уплашио, а одахнула је само мало, уосталом, био је то варљиви предах, када је, у ствари, почео с љубавном причом.