Ajla i srećan kraj

Da je jedinstvenost upravo ono što čini nešto – ili nekoga – neverovatnim.

. Obula sam pariske šašave cipele s visokim potpeticama kako ne bih izgledala previše nedužno ili obično. Nagađam da se Džoš nikad ne bi zainteresovao za običnu devojku.

Mada se ionako nikad ne bi zainteresovao za mene.

Ali ne želim da upropastim šansu za tako nešto.

Iako nemam šansu.

Ali za slučaj da ipak imam.

Iako je nemam.

„Tvoja obuća postaje sve viša. Znaš da smo svi svesni da si niska, zar ne? To nije tajna.“
„Ćuti.“
„Sviđa mi se što si majušna. Sviđa mi se što bih mogao da te nosim u džepu.“

dugačak lep nos. Njegove tanke vešte ruke.

Njegov dugačak lep nos. Njegove tanke

Slikare nadahnjuju prazna platna

Pozvao bih vas da nam se pridružite, ali ne želim vas tamo.

Kišobrani su tako mali, tužni i lako ih je zaboraviti

„Šta hoćeš da studiraš?“

Rupa u stomaku se povećava. „Ništa.“

„Ništa?“

„Hoću reći… ne znam. Ne znam šta hoću da radim, šta želim da budem, ni gde želim da živim. Kao da su svi osim mene već zacrtali svoju budućnost.“

Tako se ovih dana osećam u vezi sa svime: Uf. Ne.