Veliki juris

Постоје два рата, господине, казао сам му, један који се памти и други који се заборавља. Зато постоје и они који стишћу зубе и они који јаучу. Први рат памте, други га заборављају. И једни и други, међутим, у рату гину.

Рат је као море: на неким местима је плитак, е да свако може да му види дно; на другим местима је дубљи од сваког људског погледа.

Неки у рату гину јер не знају да пливају

У глави се већ погинуло и само је потребно да се чује тихи шапат: Мртав си, падни, па да се падне. Смрт је као пепео: не може се запалити два пута.

одједном почиње да говори док се провлачимо

Из места Безирк Бшешко, Галиција, у Београд

капетан Блекстоун. Тачније, човек који се издавао за капетана Блекстоуна. А то значи да нешто зна и о мени. Ако

И то из Добровољачког одреда. Из полувојске.

Ходамо као лутајући сандуци који траже своје раке.

Помислио сам да је моја свест Зејтинлик. Сви ти нестали људи сахрањени су у мом несигурном сећању. Постоје само тамо и нигде више. За неко време питаћу се да ли су заиста постојали. Јер и сећања зарастају у коров, а не само гробови

Коначно се завршава, помислио сам, гледајући призор који је изгледао непокретан, а није био такав: боје су лагано, без отпора, тонуле у мрак, сасвим спокојно, као да ова представа само зато и постоји: да на крају поново буде ноћ.