Bacivši samo pogled na spoljašnjost te gospođe, s običnim taktom svetskog čoveka, poznade da pripada višem društvu. On se izvini i pođe u vagon, ali oseti potrebu da je još jednom pogleda – ne zato što je bila mnogo lepa, niti zbog elegancije i skromne gracije koja se ogledala u celoj njenoj pojavi, već zato što je u izrazu njenog milog lica, kad je prošla pokraj njega, bilo nečeg naročito nežnog i umiljatog. Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile zagasite zbog dugih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta, kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju, i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće, da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu, čas u osmehu. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali je ona, i protiv njene volje, blistala u osmejku koji se jedva naslućivao.
Prvi susret Vronskog i Ane