Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

I da li me stvarno ne zanima šta će ostati za mnom? Već su me citirali na tu temu i evo za kraj ću reći samo ovo: umesto da živim u srcu i mislima javnosti, više mi odgovara da živim u svom stanu.

Zbog čega se najviše kajem? Samo zbog toga što sam dobijao milione da snimam filmove, imao potpunu kontrolu nad umetničkim izrazom a ipak nikad nisam napravio nijedan odličan film.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Kad režiram, znam šta želim i, što je još važnije, znam šta ne želim.

Ne znam zašto me toliko privlači kiša. Kad ustanem ujutru i dignem roletne, ako je kišni dan, ako je sumorno vreme, rominja kiša ili je barem oblačno, dobro sam raspoložen. Kad je sunčano osećam se depresivno. A, grad je tako lep po kiši ispod oblačnog neba. Ne znam zašto. Neko je prokomentarisao da je to objektivni korelativ mog unutrašnjeg stanja. Duša mi je prekrivena oblacima.

Drugo, kad ste mizantrop, to ima i svojih prednosti – nikad ne možete da se razočarate u ljude.