Znamenje anđela

„Glas o neuspehu putuje brže nego glas o slavi. To je zato što ljudskim ušima više prija da čuju da se neko srozao u balegu i blato nego kako je dotakao nebo

Ako ti je dato da učiniš velike stvari, ako imaš u sebi zdravu krv, snažnu volju, čvrst karakter, rešenost da istraješ… ako si spreman na bol, patnju, gubitak… i sve drugo što ovom trošnom životu daje boju i smisao… ne treba ti sto godina. Ponekad je dovoljan i jedan dan.“

A zlom zlo nećeš pobediti, kao što oganj

ognjem nećeš uništiti, već vodom.

Sveti Jovan Kronštatski

„Ali onome ko slavi svog Boga svim vidovima pobožnosti, ko ovde gradi u njegovu slavu bazilike, tamo slavi Njegovo ime darivajući neštedimice, s pravom se Bog javlja kao čuvar i Spasitelj njegove porodice, vladavine i rase.

Nosili smo taj steg u najudaljenije delove sveta. U britanske magle i afričke pustinje… I šta smo doneli narodima koji tamo žive? Civilizaciju? Zakone? Arhitekturu? Poeziju?“

„Bogove?“

„O, da…“, klimnu s odobravanjem Konstantin. „Sa nama su došli i naši bogovi. I imali su razna imena. Pohlepa. Zavist. Licemerje. Bratoubistvo. Tiranija.“

„Jesi li nekad ubio čoveka, sinko?“

Pirama ovo pitanje iznenadi. Nakon kratkog oklevanja stidljivo reče.

„Ne, gospodaru.“

Konstantin se jetko osmehnu. Taj osmeh dade njegovom licu tužan, izmučen izgled.

„Kad budeš učinio, dečače, shvatićeš da u tome nema ničeg uzvišenog. Naš Bog ne traži krvne žrtve, niti žrtve paljenice… Ne… najveća žrtva koju mu možeš prineti jeste skrušeno srce i čestit život… I ne zavaravaj se… to nije mala žrtva.“

Idemo na Rim!“, oglasi se. „U ime jednog imperatora! Jednog carstva!“
I vojnici isukaše mačeve i podigoše ih uvis:
„…i jednog Boga!“

„Reči… reči… Koliko nam reči treba da bismo izrazili ono što stvarno jesmo? Ja sam sve to, Dalmacije, i nisam ništa. A najviše od svega sam ubog i potlačen. Ubog u svojoj želji da budem vladar drugima i potlačen od sopstvene grešne prirode.

Oslobođena prestonica sveta već je zakoračila u svoju budućnost, i nije bilo vremena za novog avgusta i novog gospodara da razmišlja, da čeka, da žali… Ni da popije još jedan pehar vina s prijateljem koji je posle toliko godina ratovanja i krvi odlučio da ga napusti. Ni da zamoli svoju plemenitu mater da se još jednom, makar poslednji put, pomoli za njega. Ni da obori glavu i zarije lice u šake, da prospe nekoliko suza za ženom koju je voleo i koja je volela njega… I koja je za tu ljubav na kraju odlučila da umre.

Minervina je odabrala da njena ljubav prema tebi bude zalog koji će jednog dana menjati za oprost sopstvenih grehova.