Mefisto i Zlatokosa

Kad te žene uhvate pod svoje, tu ni Vojvoda Pakla ne pomaže.

Rane sam preboleo, poraz sam zaboravio. Nju ne mogu. Hteo sam dušu Njenu, mir mi je uzela. Hteo sam budućnost Njenu, večnost mi je uzela. Sve sam hteo, sve mi je uzela.

„To što ja jesam osvedočeni paranoik i što u svemu vidim zaveru, ne znači da mi oni ipak ne rade o glavi.“

Spečen od jeda još za života, već dobrano zloban i rđav, samo je gori bio kao mrtva duša. Mora da je za života bio neki političar. Oni jedini ni od čega ne prezaju.

Uvek sam gledao u njega kad sam mu se suprotstavljao.

Povlastice je kod Boga trebalo oprezno koristiti.

Ljubav je opasna – kazao je i zavrteo glavom.

– Ona stvara, novo rađa, a onome koji starim vlada – to novo ne treba. Zato smo stradali i uvek ćemo stradati. Nikada mi nismo bili kažnjeni zbog zla koje činimo; jednako ga i oni odozgo čine, kao i mi dobro. Ta crna i bela priča je za naivne. Sve se vrti oko stvaranja, tu je Otac stavio šapu i nikome ne dopušta da priđe

Nije moje da palim i uništavam. Moje je oduvek bilo i biće da sprečim zao i naopak čin.

Nema ovde ni krivice, ni krivca, kao što ni greh ne postoji nego je smišljen da bismo Pakao nahranili dušama.

oduvek bio nepodnošljivo slobodan u svojoj neprestanoj sumnji u sve što nam se čini kristalno jasno, a najviše je sumnjao upravo u ono u šta nema sumnje.