Frankenštajnova majka

nje­gov osmeh je brzo ispa­rio. – Pone­kad mno­go boli da raz­miš­ljaš o lju­di­ma koje voliš, zar ne? To je jako ružno, nepra­ved­no, ali kada se čovek ose­ća usa­mlje­no, posta­je sebi­čan. Moraš mno­go da voliš sebe, da misliš samo na sebe, da saža­lje­vaš samo sebe da bi se izvu­kao.

Sve je to bila isti­na. Ali to je bila bed­na, prlja­va isti­na, špan­ska isti­na. Ona koju je otac Armen­te­ros sejao na kur­se­vi­ma hriš­ćan­stva. Ona koja je seks pre­tva­ra­la u arti­kal na crnom tržiš­tu, zado­volj­stvo u ile­gal­nu aktiv­nost, telo u pred­met zlo­či­na. Ona koja je ispra­zni­la srca žena poput Pasto­re da bi ga ispu­ni­la tuđom kri­vi­com, usa­đe­nom na pre­va­ru, koja je pre mno­go godi­na guše­njem ubi­la slo­bo­du kojom je ulu­do nasta­vi­la da se hva­li. Ona koja je tro­va­la maš­tu devo­ja­ka, farbajući u crno ono što bi tre­ba­lo da bude roze. Ona koja je poni­ža­va­la želju nji­ho­vih moma­ka, trpa­ju­ći ih u crven­ka­stu, prlja­vu vla­gu več­nog podru­ma u kome se tama izjed­na­ča­va­la sa svetlošću dana. Ona koja je izvi­to­pe­ri­va­la radost pretvarajući je u porok, koja je sreću pre­tva­ra­la u sla­bost, koja je kožu pre­tva­ra­la u put do pakla. To je bilo obič­no sra­nje, pokret­ni zatvor od čistih buda­laš­ti­na, koji je zaro­blja­vao čula, telo i um svih Špa­na­ca.

Sve u sve­mu, vidiš i sam – osmeh­nuo se kako bi ubla­žio svo­je zaključ­ke. – U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Ta sli­ka mi je gre­ja­la srce i usa­di­la u duh neku nepo­zna­tu odluč­nost. U tom tre­nut­ku sam odlu­čio da neću potro­ši­ti nijed­nu paru na lepe stva­ri za sebe, već za nju. Da ću isko­ri­sti­ti sti­pen­di­ju koja mi je upra­vo dode­lje­na da napra­vim naj­bli­sta­vi­ju mogu­ću kari­je­ru. Da ću bolje i brže pra­ti sudo­ve od bilo kog svog kole­ge kako bih što pre postao pomoć­nik kuva­ra ili kono­bar i zara­dio još više nov­ca koji bih slao u Madrid sva­kog mese­ca. Da se više nika­da neću žali­ti na svo­ju sud­bi­nu. To nije bilo lako, ali sam uspeo.

, jer nema­ju dušu, tako je govo­ri­la, da žene nema­ju dušu, da nismo u sta­nju da istin­ski osećamo, da nema­mo sen­zi­bil­nost, samo bole­ći­vu sen­ti­men­tal­nost, i da su neke živo­ti­nje duhov­no mno­go super­i­or­ni­je od nas.

Kako je čud­na ova zemlja! Lju­de niš­ta dru­go ne zani­ma. Špi­ju­ni­ra­ju, kri­ti­ku­ju, misle loše o dru­gi­ma, krste se jer je to kao greh, ali ne pri­ča­ju ni o čemu dru­gom osim o sek­su, ne misle ni na šta dru­go osim na seks, to je naci­o­nal­na opse­si­ja...

U suš­ti­ni, ima­mo sre­će što radi­mo u lud­ni­ci. Tako ne menja­mo okru­že­nje pri ula­sku i izla­sku s posla.

Auro­ra je već dugo tra­ži­la nekog da joj čita. Oči joj se jako uma­ra­ju, vidi neja­sno, i mi smo to zna­li, narav­no, ali Robles nika­da nije hteo niko­ga da joj poša­lje.

Od 1. mar­ta 1954. godi­ne zva­nič­no sam postao psi­hi­ja­tar Auro­re Rodri­ges Kar­ba­ljej­re. Nede­lju dana kasni­je možda u tome ne bih uspeo.