Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Torba mi je nepopravljiva skitara. Neće kući. Kad se tako vraćamo sa nekog putovanja i kad pomislim da joj je najzad dosta vucaranja po jeftinim hotelima i sumnjivim mestima, da je poželela da se lepo isprazni i popne na vrh ormara gde joj je i mesto, utvrdim da je uopšte nema na traci. Gde je?
Oprostite, kaže mi čovek zadužen za prtljag, ali vaša torba je otišla u Amsterdam!
Šta će u Amsterdamu kad tamo nemamo nikoga?
To se i ja pitam? – sumnjičavo vrti glavom kontrolor.
Šta da radim?
Pet puta je bežala preko granice i vraćala se sva izlepljena nalepnicama stranih avionskih kompanija. Mora da je letela nekud daleko, negde gde je toplije nego kod nas: to sam utvrdio po crnoj pasti za cipele, koja se istopila i iscurela na moje bele košulje.