A ako je to ipak istina

Svakog jutra kad se probudimo, imamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života na dan, a kada zaspimo uveče, nema iznova prenošenja, ono što nije doživljeno preko dana, izgubljeno je, juče je prošlo. Svakog jutra ova čarolija ponovo počinje, ponovo dobijamo kredit na osamdeset šest hiljada četiristo sekundi života i igramo po tom pravilu koje se ne može zaobići: banka može da nam zatvori račun u bilo kom trenutku bez ijednog upozorenja: u svakom času život može da se zaustavi. Pa šta radimo sa naših osamdeset šest hiljada četiristo svakodnevnih sekundi? „Zar te životne sekunde nisu važnije od dolara?“

„Ja ne pripadam nekom sistemu, uvek sam se borio protiv toga. Viđam ljude koje volim, idem tamo gde mi se ide, čitam knjigu zato što me privlači, a ne zato što apsolutno treba da je pročitana i ceo moj život je takav.“ Radio je ono što mu se radilo, ne postavljajući sebi hiljadu pitanja o stvarima, zašto ovo i kako ono, „i ne uplićem se u ostalo“.

Ljubav ima divan ukus, pamti da treba davati da bi se primalo; pamti da treba biti svoj da bi mogao voleti

„Da prepoznaš sreću kada ti je pred nogama, da imaš hrabrosti i odlučnosti da se sagneš ne bi li je prigrlio... i sačuvao... to je mudrost srca. Mudrost bez pameti srca puka je logika, a to nije bogzna šta.“

Otkako je doživela udes, poimala je svakog dana koliko malo ljudi shvata kako se vreme broji i ceni. Objasnila mu je zaključak svoje priče: „Hoćeš da znaš šta znači jedna godina života: postavi pitanje studentu koji je pao na završnom ispitu godine. A mesec dana života: razgovaraj o njemu sa majkom koja je rodila dete pre roka i čeka ga da iziđe iz inkubatora kako bi zagrlila svoju bebu živu i zdravu. Nedelja dana: pitaj čoveka koji radi u fabrici ili rudniku da bi prehranio svoju porodicu. Jedan dan: pitaj dvoje stidljivih zaljubljenih koji čekaju da se sastanu. Jedan sat: pitaj klaustrofobičnog čoveka koji se zaglavio u liftu u kvaru. Sekunda: pogledaj izraz onoga ko je izbegao automobilski udes. A hiljaditi deo sekunde: pitaj atletičara koji je upravo stekao srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, a ne zlatnu zbog koje je trenirao celog života. Život je čaroban, Arture, i kažem ti to znajući dobro o čemu govorim, zato što od mog udesa uživam u vrednosti svakog trenutka. Dakle, molim te, iskoristimo sve ove sekunde koje nam preostaju.“

Roditelji su kao planine uz koje celog života pokušavamo da se popnemo, ne znajući da ćemo jednog dana i mi imati njihovu ulogu.

Da znaš, ništa nije složenije od podizanja deteta. Čovek provede ceo život dajući sve što misli da je ispravno, znajući istovremeno da se neprestano vara. Ali za većinu roditelja sve je samo ljubav, čak i ako se čovek ne može ponekad uzdržati od nekog sebičluka. Život nije ni sveštenička služba.

Rizik u ljubavi je voleti koliko vrline toliko i mane, one su nerazdvojne. Čega se plašiš, da ćeš suditi svojoj majci? Ti nemaš dušu sudije. Ti ne možeš ne znati šta taj kofer sadrži, kršiš njen zavet... Ona ti ga je ostavila da bi saznao sve o njoj, da bi produžila ono što joj vreme nije dopustilo da uradi, da bi je ti stvarno upoznao, ne samo kao dete već tvojim muškim očima i srcem muškarca!“

Ljubav ima divan ukus, pamti da treba davati da bi se primalo; pamti da treba biti svoj da bi mogao voleti.

Usamljenost je vrt u kome duša sahne, cveće koje u njemu cveta nema mirisa.

Lili se ugasila isto onako gospodstveno kao što je i živela. Onog jutra na dan njene smrti, dečačić je prišao postelji svoje majke.

„Zašto?“

Čovek koji je stajao pored postelje nije ništa rekao, podigao je oči i pogledao dete.

„Bili smo tako bliski, zašto mi nije rekla doviđenja? Ja nikada ne bih tako uradio. Ti koji si velik, znaš li zašto? Reci mi, treba da znam, svi uvek lažu decu, odrasli misle da smo mi naivni! Onda, ako si hrabar, reci mi istinu, zašto je otišla tako dok sam spavao?“

Ima ponekad nekih detinjih pogleda koji vas povuku tako daleko u sećanja da je nemoguće ne odgovoriti na postavljeno pitanje.

Antoan mu položi ruke na ramena.

„Nije mogla da postupi drukčije, smrt se ne poziva, ona se nameće. Tvoja majka se probudila usred noći, bol je bio strašan, ona je dočekala zoru i, ma koliko da je htela da ostane budna, tiho je zaspala.“