Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

Svaki čovek, znajući do najmanjih sitnica svu složenost uslova koji ga okružuju, nehotice pretpostavlja da su složenost tih uslova i teškoće njihovih razjašnjenja samo njegov lični slučaj.

Ja mislim na decu, i sve bih na svetu učinila da ih spasem; ali sama ne znam kako da ih spasem: da li tako što ću ih otrgnuti od oca, ili tako što ću ih ostaviti razvratnom ocu – jest, razvratnom ocu… Recite, posle onoga… što

Ona je osećala da je nemogućno otputovati, pa ipak, varajući sebe samu, odabirala je stvari i pretvarala se kao da će otići.

Jednako je još govorila da će ga ostaviti, ali je osećala da je to nemogućno; bilo je nemogućno zato što se ona nije mogla odviknuti da ga smatra svojim mužem i da ga voli. Osim toga, osećala je da će njenoj deci biti gore tamo kuda se spremala da ode s njih petoro, kad eto u svojoj kući jedva uspeva da ih gaji i neguje.

Stepan Arkadjevič uze šešir i zastade sećajući se da li nije nešto zaboravio. Ne, ništa nije zaboravio, osim onoga što je hteo da zaboravi – ženu

Devojčica je znala da su se otac i mati svađali, i da mati ne može biti vesela, i da otac to mora znati, i da se samo pretvara kad je tako lako pita o tome.