Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

– Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.

– Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam i ne žalim za onim što nemam –

Ali Ljevin je bio zaljubljen, pa mu se činilo da je Kiti savršena u svakom pogledu, da je stvorenje koje je uzdignuto iznad svega zemaljskog, a on tako nizak zemaljski stvor da se nije moglo ni misliti da će ma ko, pa i ona sama, smatrati njega dostojnim nje.

Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile ugasite zbog gustih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu čas u osmejku. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali se ova i protiv njene volje sijala u osmejku koji se jedva opažao.

Grofica Lidija Ivanovna bila je prijateljica Aninog muža i središte čitavog jednog kruga petrogradskog višeg društva, s kojim je Ana, preko muža, najviše bila u vezi.

– Pa pisala sam joj.

– Ali ona bi htela da zna i pojedinosti.

, odlično! Mariette veli da je bio vrlo dobar, i… moram te ožalostiti i reći… nije mu bilo tako dosadno bez tebe kao tvome mužu. Ali još jednom, merci, draga moja, što si mi ovaj dan poklonila.

Ona pogleda u muža da vidi poznaje li Vronskog. Aleksej Aleksandrovič gledao je u Vronskog mrzovoljno, sećajući se rasejano ko bi to mogao biti.

, ona ga ne voli, niti ga može voleti“, odluči u sebi.

„Ah, da! Muž!“ Sad se tek Vronski prvi put seti da je muž lice koje je u vezi s njom.

je u Petrogradu izišao iz vagona, osećao se, i posle neprospavane noći, tako svež i čio kao da se okupao u hladnoj vodi. Zastao je pored svog vagona očekujući da ona iziđe. „Videću je još jednom“, govorio je u sebi smešeći se nehotice, „videću njen hod, njeno lice; reći će štogod,