Jadnici – I tom

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

Naravno, nema napretka bez ideala koji ga podupire i podstiče. Igo je sâm smatrao da je borba za bolji svet u stvari sekularni oblik spasenja, želja za ostvarenjem društvene utopije. Napredak je cilj, ideal i uzor života, ali i cilj i uzor drame, jer za Igoa je roman tek još jedno ostvarenje dramskog principa. Napredak, razume se, može biti i lični i kolektivni. Bivši robijaš Valžan pomaže prostitutki, svojim radnicima, deli novac siromašnima. Brinući o Kozeti, on uči da voli drugo ljudsko biće, ali i da tu ljubav prenese na druge. Razlog njegovog postojanja tako postaje briga za druge ljude – kad nestane razlog za brigu, on umire. Mogućnost promene se tako pretvara u univerzalni simbol nade – ako je Valžan kadar da se nauči ljubavi i milosrđu posle pretrpljene nepravde, onda to može svako od nas. To znači da Igo novi temelj (ili utopiju) zajedništva nalazi u radu za dobrobit drugih.

Jadnici kao da hoće da dokažu da nema pravične vladavine bez nekog udela slučaja, odnosno, bez udela nečega što se suprotstavlja poistovećivanju vršenja vlasti sa željenom i osvojenom vlašću. Ali književnost ne participira u demokratskom projektu samo zbog ideja već i zbog vlastite raspoloživosti. Ona se obraća potencijalno i onim ljudima kojima, unutar vladajuće podele društvenih uloga, nije posao da čitaju i pišu. Rečeno Blanšoovim rečima: „Čitanje čak i ne zahteva nikakav dar i to odstupanje opravdava kao prirodnu privilegiju.“ Prema Igoovom razumevanju, književnost postaje novi sistem identifikacije (sistem odnosa između praksi, oblika vidljivosti tih praksi i načina njihovog razumevanja) umetnosti pisanja. Ukratko, ovde je reč o podeli objekata koji oblikuju zajednički svet i delovanju subjekata na taj svet: ljudi sa društvene margine, jadnici, imaju svoje mesto u tekstu, a ako je to moguće, postavlja se pitanje zašto ga onda ne bi imali u svetu? Kao što smatra Žan-Lik Nansi, knjiga nije medijum, nije sredstvo, već je neposredna, ona sama je iznad svega, ona je topologija unutrašnjosti koja je uvek okrenuta ka spoljašnjosti. Kod Nansija knjiga ima izvorni kritički potencijal jer neprestano omogućava novu interpretaciju: „Kaže se da je sâm svet jedna velika knjiga: to ne znači da je njegova sudbina zapečaćena u nekom kabalističkom svitku. Naprotiv, to pokazuje da moram uvek iznova manipulisati njenim kodom, iznova kombinovati njena slova i naposletku je preispisati.“ Jasno je da ovakvo emancipacijsko razumevanje knjige već postoji kod Igoa: kao tvorevina hidre i anđela, njegova umetnost ostvaruje kombinaciju otpora nužnosti konačne interpretacije i mogućnosti osvajanje slobode.

Iza svega se krije nastojanje da se istraži dugoročni uticaj revolucije iz 1789. godine na francusko društvo. Revolucije, pobune i pogubljenja obeležili su istoriju piščeve zemlje na prelazu iz 18. u 19. stoleće. Kao hroničar Napoleonovog pada, Restauracije i pada Burbona, pripovedač, birajući bitne povesne događaje, dočarava stanje stalne nesigurnosti i nestabilnosti. Sam Igo je bio republikanac u vreme pisanja Jadnika, ali oseća se kritički stav prema svim režimima nakon Francuske revolucije zbog njihovog neuspeha u ispravljanju društvenih nepravdi i eliminaciji klasnog društva. Roman je pun siročadi i uništenih porodica, što je najbolji pokazatelj da je društvo pošlo rđavim putem. Pripovedač je svestan da bitka kod Vaterloa, kao ni borba na barikadama ne donose prave rezultate: on veruje u moralnu, unutrašnju revoluciju, kroz koju bi sistem pohlepe i korupcije bio zamenjen iskrenom samilošću.